Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСИЈА

253

гдржавне власти, a то су Председник Републрже и Савезно извршно веће, хшред органа државне управе. И мислим да ce онда на тај начин јасно манифестује следећа последица - слабљење јединства власти y рукама Скупштине, a то значи слабљење улоге Скупштине уопште y целокупном систему. Асистент др. Радован ПавиКевић: На саветовању правника чуо сам једну .идеју која уноси нешто светла y објашњење овог питања. Ако не потпуно, a оно бар нешто јаснији изгледа однос између Скупштине и Уставног суда. He знам тачно ko je о томе говорио, мислим да je проф Крбек рекао да Скупштини остаје увек могућност да промени Устав. Стичем утисак да je то онда једно средство помоћу кога Скупштина опет остаје суверена, да je то вентил кроз који њен суверенитет може да дође до изражаја. (Кавран: Нема то право). Тиме Скупштина ставлза ван снаге примедбу Суда. Проф, Стјепановић: He, него je онда управо послушала Суд, ако промени Устав. Асистент Павићевић: Али поступљено je према замисли Скупштине y том случају, без обзира што ју je Суд натерао да промени Устав. Лсистент Кавран: Рекао бих још само три речи. Пре свега, реч je о битно ,друкчијем карактеру уставног спора. Он нема уобичајени карактер било ког кривичног или управног спора. Мислим да није потребно говорити о гцелисходности јер сам прлитички карактер решавања тога спора говори за идеју проучавања циља за којим тежи једна таква правна норма. Хоћу да :вратим дискусију на оно основно: да ли ми треба да некритички усвојимо ;извесне институције претежно буржоаског друшвеног уређења, па да оргатотзујемо Уставни суд y овом домену или треба да то учинимо на начин жако то најбоље одговара нашим друштвеним кретањима. Ако смо на линији развоја самоуправљања дали сва могућа права Већу произвођача и направили одређену хијерархију тела где ce самоуправљање одражава, -због чега да то самоЈшрављање y најосетљивијем моменту пресецамо? Зашто не поклонимо пуно поверење Народној скупштини као изразу самоуправљања него баш тај орган од ког витално зависи политика земље ограничавамо кроз Уставни суд који има право да поништи његове правне норме. Скренуо бих вам пажњу на речи друга Кардеља који каже; „Уставни суд свакако не може бити чисто судски орган који 6и само текнички, тј. формалноправно приступао појединим појавама и проблемима, него he их ценити“ пазите; ценити „према објективној друштвеној и политичкој садржини процеса из којих ти проблеми и појаве ничу. У том смислу ће Уставни суд гипко предузимати и одговарајуће политичке иницијативе y Скушптини и другим друштвеним органима да би спречио формалноправне сукобе или кад буде сматрао да одређени прописи коче позитивну праксу“. Ево, y питању целисходности једног еклатантног и чистог одговора друга Кардеља. Дакле, политички фактор, иницијатор и део скупштинског система то треба да буде Уставни суд, a не судска институција y овом смислу како je сада организован.