Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

256

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ректора y нашој пракси извесну несигурност која ce овим повећава. Мислим да je потребно, с обзиром на функцију коју директор има, дати му y том иериоду извесну сигурност и предвидети да смењивање може да наступи само y случајевима који су утврђени законом a Устав би требало да да само основна начела који су то случајеви. Мислим да право које ce даје радном колективу y погледу смењивања директора носи једну опасност. Пракса je показала да je директор често y ситуацији да буде y сукобу разних тенденција које ce јављају y предузећу и да буде под неизвесношћу: или бити добар директор на штету прописа или лош по цени чувања прописа. Ито „бити популаран не бити популаран“ y предузећу y свакодневним односима je знатно осетљивије. Пре неколико година смо имали око 200 предлога за смењивање директора само на територији среза Београд. Према томе, чини ми ce да овим није све речено и да би Преднацрт требало само као начело да регулише ово питање, да утврди случајева y којима може директор да ce смени, y том смислу што би дао и извесну заштиту самом директору према радничком савету, a што би ce све детаљније обрадило y закону. Но Устав би требало то да садржи као начело. 3. ПИТАЊЕ КАРАКТЕРА ПЛАНА. Наиме, то можда није питање за Устав. Међутим, да о томе дискутујем даје ми донекле за право и Преднацрт Устава Србије. Код нас ce водила дуго дискусија о томе какав je карактер плана, да ли je план закон или није, je ли то само предвиђан>е иДи даје и право укидања извесних аката предузећа. За мене ce решење y пракси чини једноставно: као што ce грађанска правна теорија и пракса лозива на добре обичаје и на морал за укидање аката који ce покажу y крајњој линији као супротни том начелу, y нашем систему пракса сасвим лепо може да изгради појам аката супротних привредном систему и плану. Међутим, чињеница je да такво схватање код нас не постоји, чињеница je да постоји доста раширено схватање да план сем предвиђања нема никакву другу снагу. Ta чињеница говори за то да би једно такво ошите начело да .акта не могу бити супротна плану и привредном систему y целини дало суду један инструмент који би попунио празнину y низу ситуација где конкретни прописи не дају основа за дејство суда. О томе говори чл. 45 Устава Србије. Он даје право директору предузећа да обустави оне акте који су супротни плану. To говори за ово што сам ja сада рекао. Значи да ипак има места томе. Чињеница je да републички устав то решава и да даје једном мање значајном органу то право обустављања. Ta чињеница тражи да то начело буде на неки начин и y Уставу обухваћено и да да једно мерило суду. Јер, ако ce даје право директору да то обуставља значи да ce сматра да je такав акт незаконит и противан ономе што je право, морал. A ту спадају и привредни систем и план. Мислии да баш због оваквог схватања и овакве поделе мишљења о томе треба и y Устав унети једно такво начело, поготово да ce усагласе савезни .и републички Устав. Најзад, y погледу Преднацрта савезног Устава изразио бих још једну лумњу, мислим y погледу пуноће његовог дела који говори о привредној