Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НОВЧАНА НАКЛАДА ЗА НЕИМОВИНСКУ ШТЕТУ

113

2. Задатак пред којим се суд овде налази принципијално je различит од оног који он има приликом одмеравања износа накнаде за имовинску штету и раз лика долази отуда што сврха накнаде неимовинске штете ни je у томе да својом новчаном вредношћу непосредно замени оно што je жртва изгубила. Ако се већ стане на становиште да новчана накнада неимовинске штете остварује своју сврху у личности жртве и то на тај начин што јој омогућује да, насупрот физичкој или психичкој патњи која joj je проузрокована, прибави себи неку радост, неку пријатност, неко задовољство y најширем мсислу речи (духовно, интелектуално, чулно) (1), онда општи и полазни критеријум овде мора бити други: суд треба да одмери накнаду у износу чија куповна моћ може да обезбеди жртви задовољства која ће најефикасније успоставити њену психичку равнотежу нарушену трпљењем неког физичког или психичког бола. Ово с једне стране значи да накнада треба да буде што потпунија, да задовољства да се тако неделикатно изразимо не буду испод интензитета и временског трајања’ бола који се трпи. С друге стране, она не треба ни да премашају интензитет и трајање бола. У противном, накнада би једним својим делом представљала обогаћење које не оправдана никакав основ и које би, посебно с обзиром на характер штете која се трпи, било неморално. Таква накнада би својим горшим износом фаворизовала подизање тужби за накнаду из лукративних побуда и често доводила до тога да жртва досуђену накнаду претпоставља личном добру чијом повредом joj je проузрокован бол, из чега произилази опасност да под одређеним претпоставкама буде заинтересована да joj штета буде проузрокована (2). Такав резултат би био противан јавном поретку и могло би се основано приговорити да води комерцијализацији личних добара (3). Koje ће конкретне околности представљати ослонац суду у вьеговим настојањима да одмери накнаду управо у износу који je потребан и довольан да се успостави нарушена психичка равнотежа жртве? Цвдь и идеал за судију који из разних разлога (често због огромности неимовинске штете, затим због немогућности да се прецизно процени њена величина итд.) није остварљив у целини.

(1) А то je образложење с кој!им највећи број писаца признаје позитивну теорију односно допушта новчану накнаду неимовинске штете. To je и становиште наше судске праксе: „Тачно je да се такозвана неимовипска штета: страх, бол, унакаженост и сл. не да изразити у новцу, али то не значи да се оштећенику по оцени суда, руковођеног осећањем правичностм не може одредити и досудити извесна свота у новцу за то да би му се омогућило да у накнаду за оно што je претрпео и трпи прибави неко друго задовољство у животу“. (Пресуда Врховног суда HP Босне и Херцеговине, Гж 647/56 од 20 V. 1957 г., Збирка судских одлука, кн>. 11, св. 2, одл. бр. 370). „Стога код накнаде неимовинске штете која се накнада као и код имовинске штете у правилу врши у новцу суд мора, уколико утврди постојање такове штете, узевши у обзир све релевантне околности, оштеКеыику досудити одређену своту новца, која због нарави такве штете не може бити еквивалент за претршьене боли, већ представља за оштећеника извјесну компензацију односно задовољење, извјесну сатисфакцију за претршьено зло, сатисфакцију за претрпљене боли односно за повријеђене осјећаје.“ (пресуда и рјешење Врховног суда HP Хрватске, Гж 222/58 од 19. XI. 1958. Из архиве Врховног суда HP Хрватске).

Неке од одлука наших судова ко je се овде спомигьу објављене су у збиркама судских одлука. За такве одлуке назначена je збирка одлука у којрј су објављене Остале одлуке су коришћене из архива одговарајућих судова.

(2) Таква опасност ни je реална ако су у Питашу тежи облици неимовинске штете.

(3) То je један од основних аргумената у рукама присталица негативне теорије.