Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

А НАЛ И ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

114

3. Интензитет и трајање бола. Ван сваке сушье je да ће у настојањима да одреди накнаду управо у том износу основни ослонац суду представљати сама штета, интензитет и трајања болова. Што су болови јачи и дутотрајнији, бројнија и интензивнија треба да буду задовољства која им -ее имају противставити, па према томе и накнада мора бити већа. Интензитет и трајање бола je основни елеменат од кога полазе и наши судови у одмеравању новчане накнаде: „Што се тиче одштете за болове, првостепени суд je нашао да je примјерено 150.000, дин. и при том правилно узео у обзир тежину повреда, интензитет болова и њихово трајање“ (4). „Свота за претрпльене болове (болнина) одређује се према степену озлиједе и посљедицама, јер су ово једино могући и објективни показателей на закльучак жестине и трајања болова, чији се еквивалент изражава у новцу“ (5). „И у овом случају суд je узео у обзир све правно релевантне чињенице (врст повреде иј њезине посљедице, интензитет и нормално трајање болова), те je ове правилно оцијенио“ (6). „Првостепени суд брижл>ивом оцјеном резултата изведених доказа и цјелокупне расправе, нарочито оцјеном вјештачеаа др Д. Е. правилно je утврдио висину признате одштете за претршьене боли с обзиром на њихову тежину, јакост, интензивност и трајање, у вези са преломом тужительеве дон>е десне вилице те повредом ушног предјела и десног уха, који су узроковани крившом туженог“ (7). 4. Кривица оштећеника. Код одговорности за имовинску штету важи правило да се износ накнаде смашује сразмерно кривици штетника (8), и нема разлога да не буде примешено исто правило и код одмеравања износа накнаде за неимовинску штету (9). Наши судови у овом погледу заиста не праве никакву разлику између једне и друге штете. Врховни суд HP Босне и Херцеговине у једној одлуци каже да се проузроковач штете „ослобађа одговорности у потпуности ако je штета нанета његовом оштећениковом искључивом кривицом, a ослобађа се од одговорности делимично ако je оштећеник за штету делимично крив“ (10). Ако, на пример, суд нађе да су кривице штетника и оштећеника једнаке, он ће снизити износ накнаде за једну половину. У пракси судови у највећем броју случајева деле одговорност управо у тој сразмери, појава која има своје објашњење не у чињеници да су у највећем броју случајева кривице једнаке, већ практичну немогућност да cef прецезно одреди стварна величина сваке од њих (11).

(4) Пресуда Врховног суда HP Хрватске, Гж 1318/58 —2 од 10. VI. 1953 г. (5) Пресуда Врховног суда HP Хрватске, Гж 898/54—2 од 7, VI. 1954 г.

(6) Пресуда Врховног суда HP Хрватске, Гж 2315/58 —2 од 30. ХП. 1958 г. потврђена од стране Савезног врховног суда пресудом Рев. 643/59 од 13. X. 1959. (7) Пресуда Врховног суда HP Хрватске, Гж 1777/54 —2 од 25. ХП. 1954 г.

(8) Правило je формулисано и у најновијем нацрту Закона о накнади штете од 1961 г., у чл. 33, cif. 1.

(9) F. Glvord: L a réparation du préjudice moral, thèse.G renoble, 1938, No 160; Toulemon et Moore: Le préjudice corporel et moral en droit commun, 2 éd., Paris, 1956, p. 32.

(10) Решење Гж 519/57 од 23. IX. 1959, Збирка судских одлука, књ- П св. 3 одл. бр. 639.

(11) Нацрт Закона о накнади штете од 1961 г. предвнђа у чл. 33, ст. 2 да „кад je немогуКе утврдити који део потиче од оштећеникове кривице, половину штете сносиће он, а половину ће му накнадити штетник“. ■у француској судској пракси правило о подељеној одговорности не примешу je се ако кривица оштећеника својом тежином у толикој мери надмашузе кри-