Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НОБЧАНА НАКНАДА ЗА НЕИМОВИНСКУ ШТЕТУ

115

Треба приметити да се правило о деоби одговорИости у случају заједничке кривице по једној пресуди Врховног суда HP Хрватске не примењује у случају кад je штета причињена кривичним делом телесне повреде које je учињено с умишљајем (12). 5. Остале околности. Утица ј кривице штетника на величину штете. Поставља се питање да ли су, у којој мери и под којим претпоставкама од утицаја на одмеравање износа накнаде и друге околности, као што су степей кривице штетника, његове имовинске прилике, имовршске прилике оштећеника? Да ли би то било у складу или у супротности са функцијом коју накнада треба да оствари? Велики број међу врло угледним протагонистима теорије репарације изрекао je мишљење да накнада, да би сачувала својство репарације у изнетом смислу и да се не би претворила у приватну казну, мора бити независна од степена кривице штетника и његових имовинских прилика и одмерена једино с обзиром на величину штете. „Накнада, разуме се, никада не треба да има характер приватне казне, каже Dorville. Њена сврха није у томе да кривица казни него да оштећену страну обештети. Њен износ не треба да варира према степену кривице штетника већ према штети коју трпи оштећена страна“ (13). Лету мисао налазимо код Fontaine-a, једног другог представника 'теорије репарације; „Субјективни елементи тежине зла, величине кривице, процењују се само у одређивању казне. Мера накнаде, репарације, то je износ проузроковане штете и ништа друго“ (14). То je и мишљење Ј. Ganot-a : „Ако судови имају намеру да накнаде проузроковану штету, они морају приступити јед Ном испитивању које се тиче искључиво личности и добара тужиоца. Ако je кривац дужан да плати накнаду, то je због тога да се излече или ублаже зла која овај трпи. Степей кривице штетника неће ни на који начин утицати на износ те накнаде“ (15). 6. Пре свега да расправимо питање да ли je код неимовинске штете могуће да накнаду треба одмерити према штети а независно од кривице. Код имовинске штете то je извесно тако. Кад нам je уништена нека ствар која вреди рецимо десет хшьада динара, штета he увек бити иста, независно од тога да ли je штетник поступав са злом намером или му се поткрала омашта. Код неимовинске штете ситуација није иста. Уопште говорећи, у неимовинској штети коју неко трпи могу се разликовати два елемента, две

вицу штетника да се може сматрати главним узроком настанка штете. У таквим случајевима штетник не дугу je никакву накнаду, његова кривица „абсорбована“ je кривицом оштећеника, који сада сноси целокупну штету. В. о овоме: Lucienne Ripert: La réparation du préjudice dans la responsabilité délictuelle, thèse, Paris, 1933, p. 114,; Пор.: G. Ripert: La règle morale dans les obligations civiles, 5 éd., Paris, 1949. No 130.

(15) J, G-anot: La réparation du préjudice moral, thèses Rennes, 1954, p. 187. (12) Пресуда Гж 25/57 од 6. ПГ. 1957 г., Збкрка судских одлука, шь. П, св. 1, одл. бр, 105.

(13) A. Dorville: De l’intérêt moral dans les obligations, étude de droit comparé sur le prmripe de réparation pécuniaire des dommages non-économique, Paris, thèse, 1901, p. 69, (14) R. Fontaine: Le dommage moral et sa réparation pécuniaire, thèse, Paria, 1907, p. 291.