Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НОВЧАЈНА НАКНАДА ЗА НЕИМОВИНСКУ ШТЕТУ

117

питању физичка (17) или ова или она врста психичких трпљења. Друго je питанье какав je однос између je дне и друге компоненте, какав je удео сваке од њих у укупним трпљењима жртве. Тај однос je крајње варијабилан и зависи од сваког конкретног случаја. Чак и кад je субјективна компонента врло изражена, њен удео у укупној штети може бити релативно мали због огромности објективне компоненте штете, као например у случају губитка блиског сродника, у случају тешке унакажености и сл. Обрнуто, има хипотеза у којима субјективна компонента може доминирати укупном штетом коју оштећеник трпи, а ко ja и сама може бити већа или мања. Такав je управо случај код повреде части на коју су, као што смо видели, неки писци искључиво ограничили утицај кривице на величину штете. Код увреде je, на пример, величина штете тако рећи директно одређена степеном у коме je увредилац испољио намеру да увређенога омаловажи и понизи. 8. Уочавање обеју компоненти неимовинске штете показује нам да je укупна неимовинска штета коју жртва трпи у конкретном случају у зависности и од степена кривице, те да се о томе мора водити рачуна и приликом одмеравања износа накнаде, управо у мери у којој je кривица допринела да штета буде већа. Из овога, међутим, не треба закључити да je укупна неимовинска штета коју штетник трпи у некаквој управној пропорцији са степеном кривице. То важи само за њену субјективну компоненту, али не и објективну, ко ja je, као што смо видели, и у свом постојању и у свои интензитету независна од степена кривице. Отуда малом степену кривице може одговарати огромна неимовинска штета, што he бити случај када се штета првенствено састоји из објективне компоненте. Обрнуто, из великог степена кривице може резултирати мала неимовинска штета, што ће бити случај када je објективна компонента незнатна или je сасвим одсутна (неко je пуцао са намером да жртву тешко телесно повреди, али je промашио и изазвао код ње само незнатан страх). Ова примедба од значаја je за разграничење теорије репарације од теорије приватне казне. 9. Иловинске прилике оштећент ta. Задовољства која досуђена новчана накнада треба да омогући нису појам са апстрактном садржином која je независна од личности оштећеника. То je питање конкретног начина живота, конкретних навика и конкретних критеријума у задовољавакьу материјалних и културних потреба, па дакле у крајњој линији имовинских прилика и општег стандарда оштећеника. Лица која трпе по врсти и интензитету једнаке неимовинске штете неће истом сумом новца прибавит ефективно једнака задовол>ства, ако се њихови стандарди битно разликују. Док ће у односу на једног од оваквих оштећеника накнада омогућити задовольства која су у конкретној сразмери са штетом, та иста

(17) „Болови телесни, које повређени трпи, истина једнаки су и код повреде из cîolus-a односно culpa-e lata-e и код оне из culpa-e levis. Али душевно узбуђење код повређенога веће je кад му се повреда из dolus-a односно culpa-e lata-e нанесе. За то je право, и ако није правно консеквентно, да у овом случају накнада за претршьене болове, буде већа“. Д. Аранђелонић: О одговорности за накнаду штете, Београд, 1908, с. 65.