Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НОВЧАНА НАКНАДА ЗА НЕИМОВИНСКУ ШТЕТУ

121

указује се исправном ова оцјена кад се узму у обзир и имовинске прилике штетника (тужени нема властите имовине и живи на имању оца, a које имање je осредње величине), a које ce, y правилу, не уважавају“ (31). Није оправдан приговор туженог да су његове имовинске прилике врло слабе. Та његова тврдња, найме, нема упориште у доказном поступку. Напротив, из списа произилази да посједује два и пол катастарска јутра земље и један и пол катастарско јутро шуме са кућом и господарском зградом“ (32). У конкретно) ствари утврђено je да je туженик извршио кривично дело силовања према тужительи која je стара петнаест година. С обзиром на ово и с обзиром на имовинско стање тужил>е, с обзиром на тежину кривичног дела и тешке последице које су се у њеном случају манифестовале тиме што jy je родбина, упутила малолетну на ступање у ванбрачни однос у цшьу закључивања брака, до чега међутим није дошло пошто je она у таквом односу остала само дандва, не склонивши брак, јасно je да je накнада штете коју je досудио суд првог степена у износу од 80.000. динара у основи оправдана, а у количини правилно одмерена“ (33). 14. Однос према приватно j казни. Погрешно би било на основу досадашњих излагања закључити да ми накнаду неимовинске штете претварамо у приватну казну. Уопште, било би сасвим недовољно и методолошки погрешно тражити квалификацију једне новчане суме на коју суд осуђује туженика само у чињеници да ли je суд приликом њеног одмеравања водио рачуна о овој или оној околности. Основна, суштинска разлика између новчане накнаде неимовинске штете и новчане казне лежи у различитости њихових функција. Диференцирајућа црта између једне и друге јесте различитост гьихових сврха и фактора који изазивају потребу за њиховим изрицањем, а не различитост фактора који утичу на одмеравање њихових износа. Сам износ накнаде односно казне, а то значи фактори који

(31) Пресуда Врховног суда HP Хрватске, Гж 2315/58—2 од 30. ХП. 1958 г., потврђена од стране Савезног врховног суда пресудом Рев. 643/59 од 13. X. 1959 г. (32) Пресуда Врховног суда HP Хрватске, Гж 441/59 од 1. IV. 1959 г., потврђена од стране Савезног врховног суда пресудом Рев. 941/59 од 6. XI. 1959 г. (33) Пресуда Савезног врховног суда, Гз 12/54 од 17. Ш. 1954. Збирка судских одлука донетих у кривичном и грађанском судском поступку 1953—1955, сабрали и средили Н. Микуландра и Д. Анђелковић, Београд, 1957, одл. бр. 267. Овде треба приметити следеће. Кад je у питан, у неимовинска штета проузрокована губитком блиског лица, судови су у више махова формулисали и извесне оквирне критеријуме у којима треба да се креће досуђивање накнаде, водећи и овде рачуна о околностима о којима иначе воде рачуна приликом одмераваню износа накнаде за неимовинску штету. Ти оквирни критеријуми могли би се изразити следећом формулом: накнада треба да буде већа од симболичне накнаде али не и толика да би то представљало материјално експлоатисање узвишеног бола за изгубљеним сродником. Типична je у том погледу једна пресуда Врховног суда HP Србије у којој се каже; ~Бол мајке-тужиље je свакако велики и неизгладив. IЬен бол je ненакнадив и новчана накнада за такав бол никада не може да представлю неку реалну и адекватну, мтеријално одређену накнаду. Та накнада по правилу треба да представлю више од симболичне накнаде, али не и накнаду која би по свом износу представлюла материјално експлоатисање узвишеног бола мајке а тиме и његово унижавање“. (Пресуда Гж 440/53 од 19. VI. 1953 г.). Из образложеша пресуде Врховног суда АП Војводине, Гж 598/58 од 17. VI. 1959 г.: „Са већим захтевом ове накнаде као прекомерним тужилац je одбијен, јер би по оцени прпостепеног суда свако веће давање по овом основу представлюло материјално експлсь атисање узвишеног бола за изгубљеним брачним другом“. (Из архиве Сав. врх. суда, у вези са пресудом Рев. 1289/59 од 23. П. 1960, којом je потврђена горню пресуда Врховног суда АП VojsoflHHe). Из образложеню пресуде Врховног суда HP БиХ, Гж 472/60 од 7. VII. 1960 г.: „Не постоји могућност да се висина накнаде тако одреди да стварно представлю одговарајућу вриједност, јер за то недостају матермјални елементи оштећења, али се не смије одредити ни у таквом износу који би само симболички представлюо ту накнаду“.