Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

122

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

га формирају, условљени су и одређени различитошћу њихових функција. Отуда чињеница да се, на различите начине и под различитим претпоставкама, води рачуна о истим околностима у оба случаја, отуда чиньеница да се у сваком од ова два случаја води рачуна о посебним околностима. 15. Околности о којима се на основу наших излагања води рачуна у оба случаја јесу степей кривице штетника и његове имовиыске прилике. Али из наших излагања не произилази да се о овим околностима у оба случаја води рачуна на исти начин и под истим претпоставкама. Код одмеравања казне кривица je један од основних критеријума и о н,ој се увек води рачуна. Што je већи степей кривице, то je већи степей испољене криминалне воље, то казна мора бити оштрија да би се могло ефикасно утицати на личност деликвента. С обзиром на овакву њену сврху, одмеравање новчане казне нужно имплицира вођење рачуна о имовинским приликама деликвента, који ће одређену новчану казну осетити слабије или јаче у зависности од својих имовинских прилика. Код одмеравања новчане накнаде неимовинске штете ситуација није истоветна. Пре свега, приликом утврђивања величине штете, која je основни фактор у одређивању износа накнаде, уопште се не води рачуна о имовинским приликама штетника, јер су оне без утицаја на интензитег и трајање болова, док се о кривици води рачуна у мери у којој je допринела да укупна трпљења жртве буду већа и дуготрајнија. Затим, приликом самог калкулисања износа накнаде, имовинске прилике штетника (па следствено ни његова кривица) уопште се не морају узети у обзир ако накнада за гьега не представља велико економско оптерећење и може je лако поднети. Не значи да ми сада овако одмерену накнаду, за коју je суд нашао да je адекватна њеној функцији репарације, повећавамо или смањујемо према степену кривице штетника, што имплицира и вођење рачуна о његовим имовинским приликама. Питање уважавања имовинских прилика штетника и степена његове кривице поставља се тек онда ако би накнада за њега представляла велико економско оптерећење, и ми смо изнели на који се начин и кад о овим околностима може водити рачуна. Из овога произилази да у две идентичне хипотезе (исти степей кривице, исте имовинске прилике штетника, иста величина неимовинске штете) суме изречене на име накнаде и казне неће бити идентичне. Моryhe je да штетник који je поступао са малим степеном кривгще и проузроковао огромну неимовинску штету (објективна компонента) a који je још и имућан, буде осуђен на велику накнаду на коју не би био осуђен по правилима за одмеравање казне. Обрнуто, могуће je да je штетник поступао са великим степеном кривице, али да je укупна неимовинска штета коју je проузроковао релативно мала (незнатна об j активна компонента или њено потпуно одсуство), тако да по правилима за одмеравање накнаде буде осуђен на суму која je, посебно с обзиром на његове добре имовинске прилике, вишеструко испод износа на који би био осуђен по правилима за одмеравање казне.