Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

126

АВАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

КАНОНСКА ДОКТРИНА О ЗЕЛЕНАШТВУ

Све до Француске револуције огромна већина законодавстава Европе била je инспирисана канонском доктрином о узури (зеленаштву). Je дно je време чак и гоњење зеленаштва било у надлежности црквених власти. Црквена доктрина о узури je занимљива не само због великог утицаја који je имала на законодавства током вековВ, него и стога што je шен настанак идаазвој добра илустрација неких основних законитости у еволуцији идеолоигије и права. Новије схватање зеленаштва засновано je на субјективним елемеятима: искоришћаваше туђе нужде, неискуства или незнања. Оно je настало тек у прошлом веку. Кроз цео антички период и већи део Средњег века зеленашеше je било уско везано са узимањем камате. У старој Грчкој и Риму узимаше камате сматрало се нечасним, нечим што je изазивало општу осуду. Катон нише; „Наши преци овако сматраху, а тако и у законима стојаше, лопов je осуђиван на двоструки износ, а зеленаш на четвороструки“ (1). Цицерон je упоређивао foeneratores (зеленаше) са убицама (2). По Тациту (Annales, VI, 16), камате су стари порок Рима, најопштији узрок побуна и нереда. Римльани су дакле оштро ссучивали зеленаше на које су гледали са већим гнушањем него на лопове. Ни Јелини нису били много блажи. Тако Аристотел сматра да je давагье у зајам с каматом најизопаченија употреба новца (Politica, I, 3). У Никомаховој Етици он пише; „Они који врше послове недостојне поштеног и добро васпитаног човека су подводачи и њима подобии зеленаши који сиромасима дају зајам са великим интересом [...]“ (IV, 1). Ова индигнација према зеленаштву била je толико велика да je продрла донекле и у право, иако су римски правници више водили рачуна о практичним потребама него о захтевима етике. Римско право познаје mutuum као један од реалних уговора, али je mutuum у началу сматран за бесплатну пријателзску услугу. То не значи да камате нису узимане. Неки чак сматрају да су Римљани најзеленашкији народ у историји човечанства (3). Камате су у пракси узимане, али су се могле уговарати само посевном клаузулом, нарочитом стипулацијом (stipulatio usurarum), а нису улазиле у редовни саставни део mutuum- а. Као што ћемо видети, средњовековна доктрина није ништа мање ненаклоњена узимању интереса. Овакав став према каматама могуће je објаснити у првом реду приликама које су владале у оно време, карактером и последицама које je имао зајам с каматом. Зајам je онда морао бити нешто сасвим даукчије од оног што ми подразумевамо под тим правним послом. Разлика je пре свега у предмету зајма. Гајеве Институције (111, 90) а и Јустинијанове (111, 14), овако описују зајам: „Предајом ствари настаје обавеза када се да нешто на зајам. Давање ово односи се на ствари које се броје и мере, као вино, уље, жито,

(1) De agrlcultura, praefaüo. (2) Цицерон наводи Катона који je говорио: „Quid foenerari? Quid hominem occodene?" (De officlis, П. |25). (3) Енгелс: Порекло породице, приватне својине и државе, с, 152.