Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАНОНСКА ДОКТРИНА О ЗЕЛЕНАШТВУ

127

ковани новац, бронза, сребро и злато.“ Видимо да се оно што je данас превасходни предмет зајма новац, налази при крају овог набрајања, а да на првом месту срећемо предмете исхране. И Амброзије прави сличан передан: „Не узимај камату ни за храну ни за остале ствари (Neque usurarn, inquit, escarum accipies, neque omnium rerum)“ (4). Храна je била ако не искључиви, а оно бар врло чест предмет зајма. Два су разлога за ово. Први je у томе што je антична привреда, и поред неких елемената робноновчане привреде, у основи својој била натуралног характера. Тржиште je и у доба највећег процвата обухватало мали број артикала и служило je у првом реду задовољену потреба аристократије у луксузним предметима. Највећи број економија био je у правом смислу речи економија (у корену ове речи je oikos, што значи кућа), јер су готово све потребе подмириване домаћом, кућном радиношћу. Друти разлог je опште сиромаштво и беда. Времена су била оскудна. Добара мало, новац редак, а глад стално присутан елеменат народног живота. У то доба, мислимо и на Средни век, стаклена чаша je скупоцен предмет, огледало богатство, а со драгоцен артикл. Страх од глади на неки начин објашњава баханалије, периодична претеривања у храни и пићу, ко ja налазимо и код других народа под сличним ус ловима. Римски аналисти су забележили случајеве да се људи бацају у Тибар јер нису могли да издрже несносну глад (5). У средновековној Европи било je у више махова појаве канибализма због глади. Па и у Србији „јадоше человеци месо пасије и человеческоје и конско и много нечиста [...]. Тада отац чедо за хлеб продаваше, син оца, кум кума и брат брата“ (6). Према томе, зајмила се најчешће храна да би се живот спасао. Главница je одмах трошена, а требало je отплаћивати камату. Онај кога мори глад прихвата сваки услов. Зато су камате високе и доводе до економског упропашћавана дужника. Иако je канонска доктрина много говорила о нееквивалентности престација у случају зајма с каматом, у извесном смислу она греши. Често je камата била противчинидба за највећу могућу услугу, а то je спасавање живота. Уколико изузмемо случајеве зајма жита за сетву и стоке за гајење, основна карактеристика зајма са економске тачке гледишта je да он има потрошни характер. Зајам je задржао тај карактер све до оног времена када сума новца добива „чудесну моћ да cei оплођује“, тј. до настанка капитала. Потрошни карактер зајма објашњава жестоку осуду овог правног посла у Старом и Среднем веку, као што продуктивни карактер који je добио у новије време објашнава одсуство те осуде. Нису се дакле толико изменили морални критеријуми којим je ценен зајам копико се изменио карактер зајма. Ако су стари писци упоређивапи зеленаша са убицом, онда je стварно зајам морао имати страшне последице. Сетимо се оне одредбе Закона XII таблица; (дужник који није платио дуг) после три пазарна дана нека буде исечен на парчад (partes secanto). Такав разоряй карактер који je зајам с интересом имао на економију дужника, па и на негову личност, основ je моралне осуде зајма с каматом у античкој филозофији и става сколастике у Среднем веку.

(4) Ambrosius: De Tobia, c. 14. Сб) Làvius, IV. 12.

(6) Вучо: Привредна историја Србије, с. 130.