Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАНОНСКА ДОКТРИНА О ЗЕЛЕНАШТВУ

129

са канатом. Црквени оци говоре; „Ко узима йамате разбојништво чини, животом не живи“ (Амброзије) (10). Августин шше: „Кажу ми зеленаши: немамо од чега другог да живимо. То ће. нам и лопов ухваћен на делу рећи [...] и подводач и злочинац“ (11). Ова ссуда je заснована на моралу, на разлозима милосрђа, на библији. Али налазимо и неке аргументе. Тако Јован Златоусти каже: „Господ je само живим бићима рекао: растите и множите се а не и неживим стварима какав je новац“ (12). Новац je дакле неплодан те je неоправдано узимати камате плод новца. Ово je у теолошку одору одевен аргумент Аристотела о стерилности новца који ће касније преузети Тома Аквински и остали канонисти. Црква се није ограничила само на моралну осуду зајма какву налазимо у списима црквених отаца. На Никејском сабору 325 забрањено je клеру узимање камате (13). Нешто касније, 348 на сабору у Картаги, ова забрана je била проширена на све хришћане. Али не и на Јевреје, којима, као што смо видели, ни њихова религија не забрањује да узимају интерес од нејевреја. Зато су Јевреји током читавог Средньег века играли знатну улогу у кредитним операцијама, што им je доносило богатства али и мржњу, па и свирепе прогоне (14). Током следећих 15 векова на многим саборима било je речи о узури која je безусловно осуђивана. Црквеној санкцији екскомуникације придружиле су световне власти своје. Тако капитуларија Карла Великог из 789 забрањује узимање интереса на позајмљени новац. Ова забрана je остала на снази у Француској равно хюьаду година; тек je револуционарни декрет из 1789 допустио камате. Став средњовековне доктрине je у основи истоветан са ставом античких филозофа и етичара. Ипак постоји једна значјана разлика. Док су Атина и Рим осуђивали зајам с каматом, али се на томе и заустављали, Средњи век иде корак даље. Узимање камате не само што je морално жигосано, него и законом забратьено. Овакво уСаглашавање моралних назора са законима било je могуће, jep je привреда готово потпуно натурална, па зајам није тако неопходан, као што je то случај са друштвима у којима постоји иоле развијеније тржиште. Али такво стање није било вечито. П. Од XII в. настају значајне промене. После крсташких ратова трговина прераста локалне оквире, а у Италији нарочито цвета поморска

доктрине.

(10) De bono mortis, с. 12,

(11) Augustinus: Psalmum 123 (Према Böhm-Bawerk; Histoire critique des théories d’intérêt du capltaä, I, p. 22). (12) Вид. Puyo; La doctrine catholique sur l’usure, Paris, 1941, p. 45. (13) Ово je учињено каноном бр. 17, Треба напоменути да je и на неким ранијим саборима било речи о узури и да je она осуђена: на сабору у Елвиру крајем Ш века, каноном бр. 20, на сабору у Арлу, 314 године. (14) Јевреји су имаяи жалоону судбину у Средгьем веку. Ако je била неродна година, ако Je град уништио усев, ако je куга завладала, често je бацана кривица на Јвреје па су извлачени из кућа и каменовани, jep су, тобож, својим зеленаше'ьем навукли гнев божји. Иако су носили на себи печат зеленаша, њихова добит није била тако велика, нити су, због прогона и конфискација, њихова богатства била сигурна. Највећи профит извлачио je у принципу владар, који je уз велике наплате дозвол,авао Јеврејима да се баве узуром, па када би се ови обогатили или када je краљева благајна била празна, онда им je конфисковао имања и протеривао их, наводно због народног гнева. После неког времена поново би их уз контрибуције пуштао у земљу и циклус би се понавл,ао. Нарочито су француски владари вешто користили овај допунски извор прихода, тако да je у Француској ових протеривања било на десетине (Видети више о овоме: R. Masson: L’usure au Moyen-âge, Versailles, 1922).