Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

132

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ленаштва“ (22). Било je, нарочито у току XIII и XIV века, умних људи у крилу цркве и ван ње који су запазили потребу за кредитом. Иако врло често налазимо: usurae sunt prohibitae de iure canonico et civili, неки канонисти и добар део легиста нису у потпуности делили такво мишљење, или су тако конструисали појам узуре да су у ствари неке облике зајмн с каматом допуштали. Алберт Велики (Albertus Magnus) je, на пример, признавао извесну позитивну улогу трговини. Са друге стране он препоручује бескаматни зајам али сматра да нема зеленаштва када дужник добровольно плаћа камате. То je нека врста venditio utüitatls ad tempus слично закупу куће (23). Истог je мишљења и Св. Бонавентура. Нема узуре када се добровољно даје новац на име камате. Обратимо пажњу на образложење оваквог закључка; pecunia dum in usu vertïtur, non consumitur пес detrioratur (новац ce тада употребљава, не троши се нити му се својства погоршавају)“ (24). Несумњиво je да Бонавентура има на уму оно што смо назвали продуктивним зајмом. Кмет коме није родила њива, занатлија коме не иде добро посао, задуже се да би прехранили себе и породиду и после не могу да се ишчупају из канци зеленаша, отплаћујуНи огромне камате то je облик зајма који je до тада преовлађивао. Али сада, у XIII и XIV веку трговина све више прожима друштво. Кад трговац или власник мануфактуре узме сто дуката на зајам, направиће можда од њих двеста. Овај новац се не троши него in usu vertitur. Осећајући ову разлику између разних облика зајма, a држећи се још увек црквеног учења да je зајам (mutuum) бесплатан, неки теоретичари налазе излаз из ове ситуације на тај начин што сматрају да постоје два различита правна посла. Један je mutuum који треба да буде упек бесплатан а ако je уговорена нека корист, онда je то неки посебан уговор. Таквог je на пример мишљење Иноћентије IV (25). Бартол (Bartolus), Балдо (Baldus) и други коментатори XIII и XIV века још су самосталнији у односу на званичну доктрину. Они су отишли корак даље тврдећи да je уговор при коме се даје накнада за употребу суме новца не зајам (mutuum) већ неименовани уговор (contractus innominatus ) (26). Тако je, дакле, у категорији неименованих уговора римског права нађен правки оквир за кредитне операције у трговини. IV. Овако помирљив став неких теоретичара у оквиру цркве и ван ње није био опште прихваћен нити je дуго трајао. Beh у следећем периоду поново се још оштрије бори црква против зајма с каматом. После хуманизма и ренесансе, моћ цркве je нешто ослабила, те je она покушала да оснажи свој положај. Тако je после Миланског сабора 1565. обновлен један давно заборављен обичај. Још у ранохришћанско доба клер једне цркве или веће јединице сакупљао би се, па би после заједничког ручка расправљао неко теолошко питагье. Ове тзв. црквене конференције

(22) Вид. Salvioli; La dotrina dell’usura seconde i canonisti e i civilisti italiani dei secoli ХП e XIV, Scrittl in oncre di Carlo Faddam. II vol. p. 266. (23) Commentai!! In Psalmos 14; према Салвиолију таквог je мишљења био Александар Александриски (Салвиоли: нав. место).

(24) Mag. sentent, libri Ш, dist. 38. (25) Abparatus ad décret, de usurls c. navigant!. (26) Вид. Салвиоли: н. д., с. 271 —273.