Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАНОНСКА ДОКТРИНА О ЗЕЛЕНАШТВУ

133

после реченог сабора нарочито су практиковане у Француској и Италији. Предмет расправа више оваквих састанака било je и питање узуре. Из закључака црквених конференција види се да je клер не само осуђивао све облике узуре него и на прецизан казуистички начин покушавао да онемогући изиграванье ове забране (27). Пре но што пређемо на појединости црквеног учења о зеленаштву у XVII, XVIII и XIX, покушајмо најпре да одговоримо откуда оваква жестина у борби против зеленаштва после једног периода који се одликује чак извесном толерацијом неких облика зајма. Мислцмо да одговор није тежак. Оно што je имало безазлен почетак; путујући трговци, мењачи новца и банкари који на клупици обављају своје послове, прве примитивне мануфактуре, све je то временем израсло у нешто моћно. Насупрот цивилизацији племића рађа će цивилизација трговаца. Уместо презира трговине и уздржаности у односу на злато настаје идолатрија Меркура и златника. Папе су препоручивале умереност и осуђивале среброљупце и лакоме, Лутер то толерише, а Калвин чак наређује верницима да буду добри шпекуланти и пословни људи. У свету чије се контуре тек назиру и који прети да прогута богомдани l’ancien régime, црква jë могла само да изгуби. Зато она пооштрава борбу против зеленаша која je све мање заштита сиромаха а све више борба против религије новог динамичног слоја људи, против грађанског сталежа. Полемика за или против камате само je одломак опште беспоштедне борбе између Средњег и Новог века. Канонисти, дакле, поново оштро осуђују грех узуре, подразумевајући под узуром узимање преко главнице (quisquid est ultra Sorten, quidquid sorte accedit). Зајам треба да буде бесплатна услуга а не извор зараде из туђе беде. И поред начелно одлучног става цркве према каматама, неки изузеци су нужно морали бити чшьени. Допуштано je да се тражи накнада штете и изгубљене добити због тога што je неко одређено време био лишен употребе свог новца. Често je ова накнада коришћена за прикривање камате, о чему нам сведочи и реч interesse ко ja испрва означава накнаду (compensatio damni) a касније ce Јшотребљавао и за камату (28). Црква ипак Захтева многе услове да би се дозволила накнада штете и изгубльене добити. Тако није допуштена накнада апстрактне штете, оног уштрба који сваки трпи када се лиши једног дела своје имовине. Забрашено je да се унапред на име накнаде задржи део позајмљеног износа. Изузетак од забране био je и поморски зајам (foenus nauticum). Канонисти сматрају, не без основа, да foenus nauticum и није зајам већ посебан уговор који има елементе осигурања. Узимање камате правдано je ризиком који лежи на повериоцу, јер je он губио потраживање ако пропадне брод или товар. Такође je толерисан и командитни ортаклук. Најпре je ортак давао трговцу робу коју би овај продавао а добит би се делила. Касније даван je новад чиме ce овај уговор приближује зајму. Ипак постоји разлика у ри-

(27) Puyo: op. cit. p. 138. (28) Бите о овим изузецима од забрано Puyo: op. cit., рр. 127 seq.