Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАНОЫСКА -ДОКТРИНА О ВЕЛЕНАтТВУ

135

4Ö: дуката. Тако Je фиктивним купопродајама постигнут жељни цшь: један je добио одмах 40 за које je обавезан да плати после одређенот Времена 50 дуката. Честа je била појава да te уговори зајам без камате, али би дужник одмах био стављен у доцњу тако да je за цело време трајања зајма поверилац имао право на накнаду због Доцше, у ствари на камате. ' И обична про да ja на кредит могла je имати зеленашки характер. Умеете новца поверилац би давао робу и то по повећаној цени ко ja he бити исплаћена кроз одређено времё. Дужник би продавао робу по њбној реалној, нижој цени, разлика je камата. Уколико би пре уговореног рока исплатио цену трговцу, тражио je есконт. Овакав поступав као и остале наведене, црква je осуђивала (30). V Поменимо још антихрёзу, коју су и у Средњем веку и сада законодавства забрањивала, али тиме нисмо иецрпели све методе којима су се л>уди служили да би изиграли забралу зајма с каматом. VI. Иако начета поменутим изузецима и саботирана у правей, црк- 1 вена доктрина није отворено нападана. Званично je признаваро да je камата плод људске грамзивости, „гнусан порок који прождире душе“, али je зајам с каматом широко коришћен. Прва опозиција канонској доктрини јавила се у оквиру саме цркве. Најпре су Двингли и Лутер учинили значајан уступак. Остајући при томе да су камате неморална појава којој у једном савршеном дрзчптву нема места, они иетовремено држе да у средини која je далеко од еавршенства, какво je људско друштво, треба допустити узуру у одређеним границама (31). Слично je било резоновање Томе Аквинског, неколико векова меру (32). Калвин je још самосталнији. Он преиспитује текстОве Светог писма, сматрајући да они нипошто не забрашују камату (33). Затим полемише са агрументима теолога, почев од оног да je новац неплодан {nummus питтит non parit ). И кућа и њива су неплодии ако су ван употребе, сматра Калвин.' Иако у целини одобрава узимање камата, ипак сматра да треба имати обзира према pauperes fratres ( сиротој браћи) од којих не треба узимати интерес. Половином XVI в. теолошка концепција камате нападнута je први пут °Д једног цивилисте. Реч je о Димулену (Dumoulin) који je тиме показао самосталност духа и велику храброст. У делу Tractatus contračtuum et usurarum..., објављеном 1546, критиковао je тачку по тачку теорију канони-

(30) Тзв. три уговора осудио je папа Сикст V, крајем XVI. века у були г>еtestablll. Мохатру je осудила скупштина француског клера из 1700. Продају на кредит којом се прикрива зајам критиковав je још Тома Аквински. Опат Le Semelie, који je издао књигу одлука црквених конференција о узури, сматра да треба да поцрвени она! који тражи есконт (Puvo: od. oit., dd. 155— 15Я1.

(31) Вид. Böhm-Bawerk: ор. cit., р. 31. раније, који je допуштао лезију (оштећење) уколико не прелази одређену

(32) Summa, de lege secunda.

(33) Јlајкарактеристичније Калвиново писмо о узури може ce наћи у нескраћеном облику у прилогу књиге Е. de Girard: Histoire de Téconomiè sociale, ParisGenève, 1900, pp. 257—264.