Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДОКАЗНА ВРЕДНО СТ ПРИЗНАН, A ОКРИВЉЕНОГ

71

незгодним питањима. Симптоми осећања истинитости: отворен поглед, расположение да одговара и обавештава. Што се тиче суза, оне се срећу не само код кривда који се каје, већ и код невгшог који види да се сумња у његове речи (7). -■ Треба имати у виду да ови знаци могу бити варљиви. Вешти лицемери могу их изврсно репродуковати да би дали илузију искрености. Уопштё, држање које окривљени показује може бити значајно за одену истинитости признанна односно порицања. Међутим, у тумачењу држања окривљеног потребна je велика обазривост. Не сме ce извлачити сувише једноставан закључак из узбуђеног, узнемиреног или збуњеног стања окривљеног за време испитивања, нарочито када je лишен слободе. То стање може потицати из разних узрока и осетљиви невини испољавају га јаче него окорели кривци. Исто тако, долазак пред суд, са неизвесношћу резултата, може да их узнемири и импресионира. Била би неопростива заблуда извлачити из узбуђености која се испољава при давагьу исказа закључак о неистинитости или у овоме видети знак о осећању кривице (8). Из ових излагања можемо закључити да je за познавање разлога који нагоне окривљеног на признање односно порицање, за разликовагье истинитог од лажног признања, као и за одену истинитости порицања потребна нрава психолошка анализа што захтева да орган који испитује окривљеног поседује и посебно психолошко образована. 111. Историјски посматрано признање je у разним системима кривичног поступка имало различиту доказну вредност. У инквизиторском систему кривичног поступка, који се карактерише тортуром као средством принуде у цшьу добијања признања окривљеног, признање се сматрало најпотпунијим и најсавршенијим доказом. Несумњиво je да ce признању увек давао специјалан значај, иако je тешко доћи до слободног, јасног и потпуног признања. Окривљени који je заиста учинио кривично дело, по правилу, не жели да то призна, нарочито ако се ради о тежим кривичним делима, што je одраз природног нагона за самоодржање. Из тог разлога кривично процесно право, посматрано у историјском развоју, предвиђа различита средства ко ja имају за цшь да наведу окривљеног да призна, упркос чиаеници да после признања следи кажњаваље, У прошлим кривичнопроцесшш системима органи кривичног поступка употребљавали су у том цшьу средства директив или индиректне принуде. У савременом кривичнопроцесном систему органи поступка не располажу никаквим законским средствима принуде којом би могли да изнуде признање окривљеног. Многи законици забрањују употребу тзв. модерних средстава сазнања истине која су уведена у кривични поступал управо у циљу добијања признанна окривљеног (хемијска средства, медицинске интервендије, лие детектор и др.). Стога се може поставити питање којим средствима располажу органи кривичног поступка у савременим законодавствима да би подстакли окривљеног на признање ако je заиста учинио кривично дело (9).

(7) Francois Gorphe: L’appréciation des preuves en justice, Paris, 1947, c. 222—223. (8) Francois Gorphe; н. д., c 217—218; Dr. Roland Grasberger: н. д.. c. 138. (9) Dr. Vladimir Bayer: La signification..., c. 724-728.