Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

љују као изузетак, праћен повластицом новирака доказа, а с ком у вези и правом странака да захтевају да се понови радньа којој нису присуствовале. Према томе, у целини посыатрано, посреди je отворен поступав; према окривљеном који не дозвољава ограничаваке кеговог упознавака кривичне ствари, што je претпоставка за правилно вршење одбране (15). IV. У савременом систему кривичног поступка признаке нема предности према другим доказним средствима. То не значи порицаке вредности признака као доказног средства, већ постављање општег правила да признание као сваки други доказ, подлеже провери и оцени у вези с осталим доказима и зависно од стицаја чињеница и околности у једној конкретној кривичној ствари. За савремни кривични поступак признање само собом није довољно за одлучиваке о кривичној ствари, јер оно мора да буде поткрешьено другим доказима. У правној литератури поједини писци увеличавали су доказну вредност признака, док су му други одрицали сваку вредност. Тако Fojerbah каже: уколико се исказ окривљеног односи на околност која je за њега повољна не заслужује, по правилу, никакво повереке; ако пак окривљени тврди околност која je за њега неповољна, исказ ствара потпуни доказ. Altavila придаје признаку велику доказну вредност, ако je спонтано. У том случају оно je краљица свих доказа, jep се супродставлл природном нагону самоодбране који подстиче на порицаке. Исто схватаке заступа и Garo: признаке нема само по себи апсолутну снагу уверења, али када се појављује без икакве принуде, физичке или психичке, од стране окривоьеног compos mentis, оно сачикава најсигурнији од свих доказа. Mancini није признаку нарочито наклокен, a Filangeri му одриче сваки значај. Правилно каже Gros: у важним случајевима не сме признаке никада завести да би се оставила нека објективна тачка необјашкена и неистражена. У кратко, признаке за иследног органа не сме постојати, он мора тако поступати као да je окривљени порицао (16). У нашем кривичном процесном праву у коме je окривљени кривичнопроцесна странка признаке се ставка у исти ред са осталим доказима и дени се као сваки други доказ. Признаке се посматра, проверава и оцекује посебно и у повезаности са другим доказима, као и у вези са условима под којима je дато. Органи кривичног поступка дужни су да у сваком случају провере признаке окривљеног, jep признаку не припада посебна доказна вредност. Међутим, орган који испитује окривл>еног првенствено очекује признаке које сматра веома драгоценим доказом, jep je у питаку исказ лица козе најбоље зна да ли je учинило или не кривично дело за које се оптужуое. Чак и када постоје други докази, кихова веродостојност се знатно повећава признањем окривљеног, а поред тога оно служи и као извор нових доказа. Али у пракси се врло често дешава да орган који води поступак после датог признака занемарује проналажеке и коришћеке других до-

(15) Др. Драгољуб Димитријевић.: н. д., с. 45, 46 и 115; Варијације расправног начела у кривичном поступку, Анали Правног факултета у Београду, 6p. 4, 1961, С. 472— 473.

— t 10. (16) Dr. Avgust Munda: н. д., c. 272; François Gorphe: н. д., c. 218.