Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДОКАЗНА ВРЕДНОСТ ПРИЗНАЊА ОКРИВЉЕНОГ

75

каза. Овакав поступак може довести у питање правилно решење кривичне ствари, нарочито ако је признале дато још на почетку претходног поступка. Користећи се битним недостацима претходног поступка и уошпте празнинама у доказном поступку, окривљени може са лакоћом опозвати своје признале. Свакако да су ово негативне појаве у пракси које се морају отклонити и које указују на то да признале ни у ком >случају rie треба прецеливати. Напротив, треба увек имати у виду да признале потиче од лица које je највише заинтересовано за исход кривичног поступка, те га стога треба оцењивати критичније и са већом пажлом него свако друго доказно средство. Предлаже се, на пример, да председник већа на главном претресу изричито скрене пажву оптуженом да je признао извесне чиленице ко je га могу теретити и да га улита да ли остаје код таквог признала. Само ако оптужени изјави да остаје код признања, могло би се оно сматрати доказом и то само у односу на чиленице које je признао и у погледу којих je био изричито упозорен од председника већа (17). Код оцене доказне вредности признала пре снега треба испитати да ли je оно училено свесно и добровољно. Најпре, треба видети да ли je окривљени разумео оптужбу и да ли je схватио значај чиленица на којима се она заснива. Даље, треба утврдити да ли су изјаве училене у условима који обезбеђују слободу воље код давала исказа. Када се утврди да je окривљени свесно и добровљно учинио признање, треба испитати разлоге због којих окривљени чини признале. Разлози признала могу бити многобројни и разноврсни. Као разлози који нагоне окривљеног на признале, примера ради, наводе се: жеља да се ослободи узбуђења, неизвесности о исходу кривичног поступка, душевних мука; затим кајале, савест, истинољубље; хвалисање, страх, очајале. Најделикатније je питале да ли je дато признање истинито, тј. објективно тачно или je у питалу ложно признанье. Сматра се да je признање истинито ако je дато у нормалним условима, тј. ако je свесно и добровольно, пошто je погребай озбиљан разлог да окривљени на своју штету чини признале које није објективпо тачно. Није природно лагати против самога себе, противно je инстикту самоодржала оптуживати се лажно. Међутим, чак изван случајева физичке или психичне принуде и случаја психопатолошког самооптуживала, cpehy се лажна признала из различитих разлога, нпр. интереса, оданости, хвалисала, очајала или страха (18). Имајући у виду посебни значај признала као својеврсног доказног средства koje; потиче од лица које, с једне стране најбоље зна Рдлучнв! чиленице, а с друге стране највише je заинтересовано у конкретној кривичној ствари, може се заюьучити да je најбоље ставити признале у равноправии ред с другим доказима. Сходно учелу о слободној оцени доказа, закон не даје призналу предност према другим доказима, већ оставља суду да одреди легову вредност по свом слободном судијском уверелу.

(17) Саветовање о неким проблеиима кривичног права, Бгд. 1962, Др. Јосип ЬрнЧиЬ: Главна расправа у кривичном поступку, реферат одржан на састанку у Аранђеловцу, јануара 1962, с. 73.

(18) Français G-orphe: н.д., с. 218,