Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

76

AHA Л И ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

V. Питање признања и иегове доказне вредности повезано je са општим положајем окривљеног у кривичном поступку. Основне компоненте по ложа ja окривљеног су: равноправност према тужиоцу ко ja се обезбеђује претпоставком невиности и правом окривљеног на личну и стручну одбрану, a употпуиује дужношћу суда и других органа који учествују у кривичном поступку да са једнаком пажњом утврђују како чииенице ко je терете окривтьеног тако и оне ко je му иду у корист (чл. 9 ст. 2 ЗКП) ; складна примена принципа расправности у читавом току кривичног поступка уз нужно допуштаие изузетка у извиђају и истрази; отворени поступак према окривљеном који већ на првом испитивању мора бити обавештен о делу за ко je се терети и о основима оптужбе (чл. 4 ст. 1 ЗКП). Ове компоненте су правилно постављене и изграђене у нашем ЗКП, тако да обезбеђују окривљеном положај странке у кривичном поступку. Стога je неприхватљиво мишљење да по садашиим законским прописима окривљени није кривичнопроцесна странка, већ да у првом реду представља извор сазнаиа истине, тј. доказно средство. Сматра се чак да je окривљени сведен на доказно средство не само у претходном поступку у коме су нека иегова права ограничена у извесној мери, већ да je иегов процесни положај и на главном претресу знатно ослабљен у односу на тужиоца (19). Међутим, вршећи своје дужности и подвргавајући се извесним мерама за успешно вођеие кривичног поступка, окривљени не губи обележја кривичнопроцесног субјетка, jep се ове мере спроводе уз пуно поштоваие личности окривљеног који има потпуну слободу вршеиа права одбране (20). Дакле, ЗКП обезбеђује положа) окривљеног као кривичнопроцесне странке, а у питању je правилна примена одговарајућих законских прописа. У примени одредаба ЗКП има извесних недостатака. Негативне појаве у пракси могу утицати на потпуно остварење положаја окривљеног као странке у кривичном поступку. Што се тиче признана, чииеница je да се оно у пракси сувише често употребљава као доказ, jep пеки органи кривичног поступка свим допуштеним средствима настоје да добију признање придајући му вредност главног доказа и основа пресуде. Међутим, из тога нб треба изводити закључак да окривљени није странка у кривичном поступку, jep je ито само једна негативна појава у пракси која нема ослонца у ЗКП и против које се треба борити. У даљем развијању положаја окривљеног у кривичном поступку могле би се предвидети извесне законске иновације које би, у светлу социјалистичког хуманизма, употпуниле иегов положа) као кривичнопроцесне странке. Неспорно je да су по важећим законским прописима пзвесна права окривљеног у претходном поступку ограничена, те их треба проширити у оно) мери у којој то очигледно не би штетило интересима поступка. Тако, на пример, могла би се унети у ЗКП одредба ко) ом би орган кривичноТ поступка био овлашћен да приликом испитпваиа поучи окрив-

(19) Др. Јосип Брнчић: цит. реферат, с. 72. (20) Др. Драгољуб Димитријевић: н. д., с. 113 и 114.