Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДОКАЗНА ВРЕДНОСТ ПРИЗНАКА ОКРИВЉЕНОГ

77

љеног о његовом праву да се уздржи од одбране. Оваква поука омогућила би још потпунију слободу у коришћењу права одбране. Даље, неке измене могле би се односити на укидање извесних ограниченна стручне одбране, којој уопште треба дати веће могућности у далнем развоју нашег кривичног процесног права,. Тако, на пример, браниоцу треба дати безусловно право увида у записник о испитивању окривљеног у извиђају или истрази. Уколико се и може наћи оправдање за законску поставку да тужилац и бранилац не могу присуствовати испитивању окривљеног у претходном поступку (чл. 150 и 171 ЗКП), не може се оправдати ускраћиван>е браниоцу да види записник о том испитивању, јер му се на тај начин ограничава могућност да припреми одбрану. Из истог разлога неоправдано je, што окривљени који je лишен слободе нема г безусловно право да разговара са браниоцем, чак ни уз контролу службеног лида. Исто тако, могло би се предвидети увођење постављеног обавезног браниоца у читаном току кривичног поступка, jep се овде углавном ради о тежим кривичним делима, те je потребно обезбедити окривљеном стручну помоћ већ од покретања извиђаја. Овде изнете, као и евентуалне друге измене ЗКП, обезбедиле би окривљеном потпуније остварење не само личне већ и стручне одбране, а с тим у вези пружила би се и већа могућност равноправног расправљања у поступку са правно образованим тужиоцем. А уколико су веће могућности одбране окривљеног и уопште потпунији ньегов положај као кривичнопроцесне странке, утолико и признање окривљеног добија више у својој објективној вредности за правилно решење кривичне ствари.

Др-

Милица Стефановић-Златић

RÉSUMÉ La valeur •probante de l’aveu de l’inculpé L’inculpé est la partie ayant droit à la défense dans la procédure pénale et en même temps il est la source possible de preuves. Selon le Code de procédure pénale yougoslave l’inculpé n’est tenu de se défendre ni de fournir les preuves. En ce qui concerne la question si Г inculpé a le „droit“ de se taire et s’il a droit au mensonge, on conclut que ces droits ne peuvent pas être considérés comme droits de la procédure civile proprement dit. Les organes de procédure pénale sont autorisés à interroger l’inculpé et d’obtenir ainsi sa déposition. Pourtant, il ne leur est pas permis de contraindre l’inculpé à donner sa déposition ou à, dire la vérité, tandis que l’inculpé n’assume pas là responsabilité d’avoir fait une fausse déposition. L’aveu représente un intéressant problème psychologique. Les devoirs de la psychologie de l’aveu consistent particulièrement à expliquer les motifs qui font avouer l’inculpé et à rechercher les indices pour distinguer le véritable aveu d’avec le faux. Puisqu’il est difficile de parvenir à l’aveu, car il s’oppose à l’instinct naturel de conservation, les codes de procédure pénale prévoient divers moyens ayant pour but de porter l’inculpé à l’aveu. Dans les législations contemporaines les organes de procédure pénale ne disposent pas de moyens de coerction, mais