Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ТЕШКА ПОРЕЖЕГЬЕНОСТ БРАЧНИХ ОДНОСА

79

оправдаыог основа за развод. Има случајева где je та чшьеница видљива и може се утврдити али има случајева где никакве одређене чињенице нису изазвапе поремећеност или je узрок релативно незнатан према насталој последици. Сем тога, има узрока који су дубоко скривени у људској природи и за које брачни другови нису криви. Они могу такође да доведу дс развода. То су: разлика карактера, разлике у васпитању, образованьу, различито социјално порекло, разлике у годинама и слично. Према томе, по чл. 56 узрок je без значаја; значајна je само последица која се састоји y тешкој поремећености и неподношљивости брачне заједнице. Ово (мишљење са изванредном сугестивношћу заступа проф. М. Константиновой! (1). Њему je близак и став проф. Б. Ајзнера (2). Сви остали писци заступају мшпљење ко je се знатно разликује од предает. Према проф. М. Беговићу, код чл. 56 треба утврдити узрок или узроке који су довели до поремећених односа и последицу, тј. да je наступио највећи степей поремећености тако да je заједнички живот постао неподношљив (3). Проф. А. Прокоп сматра да, иако узроци по чл. 56 нису појединачно набројани, они у сваком конкретном случају постоје, одређени су и морају се доказати. Последица се, напротив, може само посредно доказивати, тј. о аој се може само закључивати (4). Др. А. Задор сматра да je суд дужан да утврди, поред последице, и узрок за развод у сваком конкретном случају (пијанство, нерад и др.). Ако таквих конкретних чиаеница нема, тешко ће се извести закључак о неподнопиьивости до поремећености. Сама суд ска пракса, према писцу, увела je велики број тих конкретних узрока (5). Слично мишљење заступа и О. Путник: потребно je утврдити конкретну чшьеницу односно конкретно чињенице које указују да су брачни односи странака тешко поремећени (6). Најзад, о овом питаау се изјашњавао и др. 3. Крижанић. Он сматра да се мора ј у у сваком конкретном спучају утврђивати и узроци. Узрок и последицу треба по својој вредности потпуно изједначити. Узроци се дакле морају утврђивати јер то захтева и чл. 78 ОЗБ, а и сам чл. 56 (израз у чл. 56: „из ма ког узрока“ писац тако тумачи као да он има у виду одређене, конкретне узроке). Тврђење да прстоји неки самостални узрок за развод брака због „тешке поремећености“ или „неподношљивсти“ није исправно. То су само последице одређених узрока који се морају у поступку утврдити. Овакав закључак, према писцу, произилази и из чл. 56, ст. 2, реч. 11, ОЗБ jep се неће дозволити развод иако неподношљивост постоји ако je сам тужилац скривио узрок. Писац ипак не пориче да се оба схватања у крајњој линији поклапају jep доводе до истих резултата. Битна разлика ипак постоји: у диспозитиву пресуде морају бити наведени и конкретни узроци (7).

(1) ДР- М. Константинович.: Развод брака због тешке поремећености брачних односа, „Народни правник“, Београд, 1949, бр. 2—3, с. 61—69.

(2) Др. Б. Ајзнер: Породично право, Загреб, 1950, с. 93. (3) Др. М. Беговић: Породично право, Београд, 1959, с. 93. (4) Др. А. Прокоп: Коментар Основном закону о браку, Загреб, 1952, с. 138 и 140. (5) Др. А. Задор: Нека питања у вези чл. 56 ОЗБ, „Гласник адвокатске коморе AITB“, Нови Сад, 1956, бр. 9, Ö. I—9.

(6) О. Путник: О бракоразводним узроцима из чл. 56 и 59 ОЗБ, „Гласник адвокатске коморе АГГВ“, 1956, бр. 8, с. I—Ю. (V ДР- 3. Крижанић: О узроцима за развод брака, ~Наша закон!итост“, Загреб,. 1951, бр. 1, с. 68—72.