Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

80

АКАЛИ ПРАВНОГ. ФАКУЛТЕТА

Сматрамо да не постоји брггна разлика између ова два' схватања, што je уосталом уочио и др. Крижанић. Сви писци се слажу да je по чл. 56 потребно утврдити да ли je наступила последила коју закон тражи, а то Je довольно да оба схватања сасвим приближи. Суштина чл. 56 састоји се управо у његовој измењеној улози; место узрока.овде се мора доказати последица. По томе се он и разликује од „посебних“, „-одређених“ узрока. То пак не значи да ће судија морати да потпуно изостави утврђивање „конкретних“ узрока који су довели до одређене последице. Узрок и последица представл>ају јединствене елементе закона каузалитета, те се ова два појма не могу издвајати. Они представљају две стране једног истог појма. Несумњиво je да између гьих постоји, дубока повезаност; Међутим, док je у случају прел>убе и других „посебних“ узрока сам узрок довољан да доведе до развода, дакле, он увек стоји у првом плану а последица се по самом закону претпоставља, овде je случај потпуно обрнут: тежшпте je на доказивању последице а сам узрок je потиснут у позадину. То je теже разумети у с луча j у оних узрока где je сама материјална чшьеница огпшљива (полна немоћ једног супруга, хомосексуализам и слично), али je много очигледније при узроцима који се не могу лако уочити, .тј. који су дубоко скривени у самој природа брачних другова. Французй су овај узрок назвали „несагласност нарави“ (incompatibilité d’humeur), чиме су најприближније описали његову психолошку основу. Најчешће се он своди на стагье психичке и полне неподударности, иако нема никаквих других објашњења и оправдања за потпуну разривеност брака (8). У том случају тешко je говорити о неком одређеном узроку и о његовом одређивању. Очигледно je да се овде узрок растапа у безброј инцидентних догађаја који изоловано не могу представљати одређене узроке и који тек заједно узети дају потпуну слику о поремећености брачних односа. Сви они се са више или мање успеха могу само уопштено описати ширим формулацијама, као што то и чини чл. 56, подводећи све ове ситне узроке под најтипичније манифестације, као што су „несагласност нарави“, „трајни неспоразум“ и „неуклошиво непријатељство“. Оно што се често означава као узрок, на пример, раздражљива или свађалачка природа једног или оба супруга, опијање, непажња, полна равнодушност и слично, у ствари су манифестације још дубљих узрока који остају често прикривени иза видљивих поступака супруга. Зато je тешко прихватити мишљење да се у сваком случају мора утврдити и узрок за развод. Најчешће ће се утврђивати његове спољне манифестации е понашање супруга ане и сам узрок. У том смислу je неоправдано тврђење др. Крижанића и других да се у изреци пресуде морају навести и конкретни узроци за развод, сем ако се под тим не мисли (што уосталом судови и чине) да се унесе један од случајева које предвиђа чл. 56, чиме само питање није решено јер ни ови узроци нису „одређени“, „конкретни“ већ уопштени. У разлозима пресуде суд ће сва-

(8) Веома сликовито описао je такво стање познати францу ски песнлк Sully Prudhomme у својој песми Сломљена ваза: „Али и најмања повреда разједајући кристал свакога дана, невидљивим и сигурним ходом полако je учинила своје. Свежа вода из ње je кап по кап ишчезла, исушио се сок из цвећа, нико још о томе ништа не зна, немојте je додиривати, она je сломљена. Тако често рука коју волимо убије срце додирујући га; срце се потом распада само од себе, цвет његове љубави умире. Она осећа да њена рана фина и дубока и увек невидљива за очи света расте и плаче сасвши тихо; она je сломљена. не дирајте у н>у“.