Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ТЕШКА ПОРЕМЕЂ.ЕНОСТ БРАЧНИХ ОДНОСА

81

како изнети и „конкретне“ узроке (конкретне манифестације које' су довеле до поремећености у сваком спору оне су различите) али они не улазе у појам бракоразводное узрока и нису подобии за правоснажност. Из тога даље излази закључак да у споровима за развод по чл. 56 нема места' приговорима res iudicata, што je и судска иракса прихватила, сем ако се развод не транш поново по потпуно истом чињеничном и правном основу као у претходном спору. Када би и сам узрок био саставни део и-зреке пресуде, могућност истицања овог приговора наметала би се сама по себя, као што je то у случају „одређених“ узрока. То још једном показује да сам. узрок не игра овде пресудну улогу већ последица. Може се догодити. да чак исте чигьенице на којима je била заснована претходна тужба, а- које у том тренутку нису довело до поремећености, касније произведу трајне последице и да брак буде разведен на основу аих. Према томе, не одричући сваки значај „конкретним“ узроцима који се по самој природи ствари морају утврђивати у. сваком спору, сматрамо да узрок и последица у случају чл. 56 немају подједнак знача ј: тежиште je на последици. Израз „из ма ког узрока“ треба схватити у смислу „из било ког другог узрока“ а не „из одређеног узрока“; чл. 56, ст. 2, исто тако не даје основа за друкчије тумачење: према чл. 407 ЗПП кривица за развод ће се утврђивати само на захтев брачног друга, односно брачних другова; то даље значи да закон не поставља као правило утврђивање да ли je узрок скривљен а самим тим и који je конкретни узрок. Истина, то питање je било раније спорно, сада je међутим изрично регулисано. Дакле, у сплету узрока и последице из чл, 56 претежно место припада последици; по томе се овај узрок разликује од свих других у Зак. о браку предвиђених. Питања која намеће чл. 56 овим се не исцрпљују. Пошто je питање начелне природе о односу узрока и последице рашчишћено, потребно je извршити анализу најчешћих „конкретних“ узрока које помиње правна теорија и судска пракса, с једне, и анализу последице, с друге стране. V првом случају реч je само о најчешћим облицима исшаљавања извесних чињеница које се подводе у пракси под чл. 56 а не о самосталним узроцима у оквиру овог члана, како се то понекад схвата. У другом случају, предмет анализе биће нека спорна питања о односу поремећености и неподношљивости, као двема последицама које предвиђа чл. 56 ОЗБ. 2. Најчешћи конкретни узроци по чл. 56 ОЗБ. Правна теорија покушала je да изврши класификацију свих могућих узрока по овом плану. Поред већ наведених узрока у чл. 56, ст, 1, истину се и многи други који би се могли разврстати на следећи начин; (а) узроци 'из чл. 57 до 63, ако им недостаје неки елемент да би се могао применити неки од тих чланова (осуда на казну мању од три године, обична увреда, излечива душевна болеет), или због којих се не може тражити развод (оправдана сумња у- прељубу, покушај прељубе), или ако je дело опроштено или тужба застарела (опроштај у случају тешких увреда, прељубе; ако je протекао. рок за тужбу због прел>убе а дошло je до тешке поремећености у браку); (б) узрок за поништење брака може се претворити у бракоразводни узрок (у случају заблуде и принуде ако je протекао предвиђени рок а дошло je до тешке поремећености брачних односа); (в) узроци полне природе (полно неслагање,