Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ЕГРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

92

ном ветеринарском помоћу оболелим грлима, лостижу če бољи резултати и спречавају штете које би настале од евентуалних угинућа. Најзад, као један од основних елемената уговора о кооперацией у пољопривреди je право учешћа коопераната у подели плодова који се постигну заједничком производњом. Крајњи цшь који се уговором жели остварити, односно коме кооперанти теже јесте учешће у подели плодова који буду остварени у току заједничког учешћа у производном процесу. Подела плодова према извесном критеријуму, или само извесно делимично учешће у расподели, што зависи од споразума коопераната, јесте елеменг без кога би се тешко могло , замислити постојање уговора о кооперацией у пољопривреди. То je, такође, један од његових битних елемената и као такав je требало да буде истакнут у дефиницији уговора. У нашој литератури већ имамо неколико покушаја да се уговор о кооперацији у пољопривреди дефинише и да се одреди његов характер - (5).. IV. Главне особине уговора. —а) Двострани уговор. Уговор о кооперацией у пољопривреди je двострани уговор.« Овим уговором се обе уговорне стране обвезују да изврше одређене радове и да уложе тачно предвиђена средства у току заједничке производње, а да за узврат свака страна-кооперант добије право учешћа у подели постигнутих прихода из те производите. Обично се индивидуални произвођач, као кооперант, обвезу je да унесе обрадиво земљиште, односно известан сточни фонд или поједино грло, изврхпи тачно одређене радње, a такође да призна пољопривредној организацији, као другом кооперанту, право на учешће у подели плодова-прихода. Други кооперант пољопривредна организација,. обвезује се најчешће да примени савремена агротехничка средства, репродукциони материјал и стручну радну снагу при извршењу тачно одређених послова, као и да призна индивидуалном произвођачу, свом кооперанту, право на учешће у подели постигнутог прихода, било сразмерно вредности улагања у процесу заједничке производше, било по другим мерилима предвиђеним у уговору. Значи да у уговору о кооперацији, као уосталом код свих двостраних-синалагматичних, уговора, обе уговорне стране се једна према другој појављују и као поверилац, и као дужник. ЕЬихове обвезе су узајамно условљене. Обавеза једне уговорне стране служи као основ обавези друге стране. Ипак, из саме природе овога уговора и његовог предмета заједничког рада, усклађених давања и радњи у току заједничке пољопривредне производње, ко ja као целина представља

(5) Проф. др. Адам Лазаревић (у чланку: Осврт на уговор о кооперацией у лољопривредн, ,Зборник Правног факултета у Загребу“, бр. 1-2/1959, с. 56) даје следећу дефиницију: „Уговор о кооперацией у пољопривреди je такав један грађанскоправни облигациони уговор, којим се једна уговорна страна (индивидуални произвођач) обавезује да ће на одређеној парцели извршити предвиђсне полеке радове, а друга уговорна страна (земљорадничка задруга) се обавезује да he и она на истој парцели извршити предвиђене пољске радове и применит предвиђена агротехннчка средства и мере, и све то уз одговарајуће процентуално учешће обеју уговорних страна у расподели укупног приноса.“; др. Ђорђе ЛЗиљевпћ и др. Зоран Антонијевић (у кшизи: Организација и управљање привредним организацијама, Београд, 1958, с. 102) дају узгред у примедби објашн.ење појма задружне кооперације и кажу: „Под кооперациям између земеьорадничке задруге й индивидуалног пољопривредног произвођача углавном се подразумева таква сарадгьа у којој зем.ъорадничка задруга улаже механизацију, ђубриво, ceaie и предузима остале агротехничке мере, а индивидуални произвођачи дају радну снагу и земљу за производшу односне културе. У таквој сарадњи принос се дели према уговору између заинтересованих странака, обично сразмерно уложеним средствима обе странке.“