Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ОПШТИ АКТИ УПРАВЕ

313

билног или ратног стања, предвиђена чл. 79 Уставног закона. Но, ова уредба очигледно представља врло редак изузетак. Мейутим, и за време Уставног закона настављена je пракса доношена уредаба са зоконскоы снагом и ван овог Уставним законом предвиђеног изузетка, пракса за коју се не може рейи да je била у потпуном складу с уставним начелима, а коју je оправдавало пре свега привредно кретање и потреба за хитном интервенцијом у тој области прописима са законском снагом. Тако je већ Законом о спровођењу Уставног закона у чл. 20 предвиђено право Савезног извршног већа да може уредбама регулисати поједина питања из надлежности федерације и „у хитним случајевима доводити постојеће законе у сагласност с Уставним законом“, што значи да може уредбама мењати законе. Додуше, ово je право било временски ограничено до почтека рада Савезне народне Скупштине. Међутим, оно je продужено и даље Одлуком Савезне народне скупштине о потврди уредаба Савезног извршног већа из 1954, којом je ово Веће овлашћено да, до доношења закона о привредном систему, може мењати уредбе које je том одлуком Скупштина потврдила. Тако се пракса уредаба са законском снагом продужила и даље, што свакако не одговара уставним начелима. Нови Устав Југославије овој пракси одлучно чини крај, јер у њему нема никаквог ослонца за могућност доношења оваквих уредби. Треба напоменути да таква могуйност није предвиђена ни у Уставном закону о спровођењу новог Устава. Додуше, у том Закону чл. 6 предвиђа да „до конституисааа Савезне скупштине Савезно извршно веће може предузимати привремене мере које су неодложне ради обезбеђивања стабилности у привреди или ради извршавања Савезног друштвеног плана и савезног буџета“, а такви прописи „остају на снази најдоцније још 30 дана од дана првог састанка Савезне скупштине“, али мислимо да се под овим „привременим мерама“ не могу разумети и уредбе са законском снагом. Ad 2°. Опште смернице за рад савезних органа управе које издаје Савезно извршно веће очигледно су далеко мање важности и од уредаба и од одлука. Међутим, оне могу бити и значајније од његових упутстава. Наиме, овим смерницама се не морају уређивати само техничка питања извршења закона, као што je то случај с упутствима, вей се могу решавати и врло важна начелна питања поступања управних органа у оним областима у којима им закон и други општи акти дају дискрециону власт. Ове смернице су обавезне за рад управних органа, али се њима ипак не регулишу непосредно правни односи правних субјеката, па зато оне могу имати претежно интерни карактер. Ad 30. Ратификацијом једног међународног уговора који има карактер општег акта, Савезно извршно вейе уствари доноси унутрашњеправни општи акт који je по садржини истоветан с односним међународноправним актом уговором. Сходно томе и овакви међународни уговори су општи акти Вейа, а по свом значају могу бити важни, jep je за Савезну скупштину резервисано само ратификовање „међународних уговора о политичкој и војној сарадњи“ и оних који „захтевају доношење нових или мењање важейих закона“.