Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

РЕФОРМА ФРАНЦУСКОГ ГРАЂАНСКОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВА

321

чмао потребнога непосредног (људског) контакта са сведоцима, да би тако могао боље да оцени не само њихове речи, већ и њихово опште држање па и њихово ћутање или колебање ... Сада je пак и по томе питању дата могућност за суптилнији и еластичнији судски поступай. Сада сам суд узимајући у обзир природу и тежину спора као и број сведока које треба саслушати одлучује о томе да ли ће се њихово саслушање извршити јавно тј. на главној расправи или преко за то одређеног судије. Уоппзте, овлашћења суда у грађ. процесу, у погледу извођења доказа сведоцима, сада су знатно повећана. Суд найме може, када je то ради утврђивања истине потребно, позвати и саслушати и друга лица а не само она која су странке означила као сведоке. Сада дакле право прибављања потребних чшьеница и доказа или тзв. материјално управљање спором стварно припада више суду него странкама. Учигьена су значајна одступања од тзв. расправне максиме. Укинута je и раније nocTojèha Устинова изузећа сведока, за коју се, мислимо, са разлогом каже да није била у складу са системом интимног, одн. слободног уверења судије (4). 3. И спроведене реформе одн. измене и допуне ранијих рдредаба о доказу саслушањем странака сматрају се веома значајним, управо темељним. Каже се найме да je пре тих измена свако поступање са странкама ради доказа спорних чшьеница и захтева имало за цил> да се дође до њиховог признања које je признање сматрано најбољим и највећим доказом (probatio probatissima). Сада пак, и када не доће до њиховог жељеног признагьа, суд сам цени доказну вредност датих изјава странака као и стварни значај њихових уздржавања или неодазиваььа на позив суда и слично, с тим што се такви и слични поступци или пропуштаньа странака могу под одређеним условима сматрати и као тзв. почетак писсменог доказа. У томе се - како се сматра —са овом новом реформой отишло веома далеко. Тиме се ваљда може унеколико објаснити и чињеница што je са извесним изненађењем примећено да се ова, овако реформисана установа саслушања странака пред судом ради доказа доста ретко примењује. Мада се никако не пориче и сам факт да она може бити много корисна у споровима када нема писмених доказа. Поред тога, проширеьье и јачање улоге суда у овој области огледа се несумњиво и у томе што надлежни суд може сада и по службеној дужности наредити саслушагье странака и њихов лични долазак пред суд, ради потребних објашњења или обавештења у току поступка. То исто овлашћење има и судача задужен да прати поступак. Уколико се пак уопште тиче положаја и става судије у грађ. правосуђу, а посебно у грађ. парн. поступку, по предмету прибирања и извожена доказа, у томе погледу се данас у правној теорији помињу два у основи супротна става. Један од аих je изражен у принципу тзв. судијске кеутралности у грађанскоправним споровима. По овоме принципу, найме, судија по правилу не треба да узима никакву иницијативу у истраживању доказа већ треба, слично једноме арбитру, да се задовољи само решавањем о оним доказима које су странке пред њега изнеле. Насу-

(4) Тако проф. Solus; np. clt., р. 452.