Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

260

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ник „и када je реч о одговорност [малолетника прим. Љ. М.] за накнаду штете“. Цре него Щго бисмо се осцрнули на становиште Врховног суда Јутославије потребно je да нетто кажемо о кривичпој одгоаорнсюти малолетника у нашем праву. За разлику од сшуације коју имамо у нашем позитивном праву у погледу грађанске деликтне одговорности малолетника, у погледу кривичне одговорности малолетника оитуација je саовим јасна. Постоји позитивен пропис Кривичног законика од 1951 (у гл. VI, „Одредбе о васпитним и казненим мерама за малолетнике“, чл. 65, 66 и 79 в). Сматра се кривично одговорним онај старији малолетник који je достигао одређено доба узраста и који je „према својој душевној развијености могао схватити значај свог дела и управљати својим поступцима и код кога постоје остали услови за кривичну одговорност [...]“ (чл. 79 в). КЗ разлкује три категсрије малолетника: деду до 14 година, млађе малолетнике од 14 до 16 година и старије малолетнике од 16 до 18 година. Деда до 14 година не могу кривично да одговарају и према шима се не моту да примене никакие кривичне санкције (в. чл. 65 КЗ и чл. 422 ЗКП). За њих постоји апсолутна претпоставка да су кривично неодгозорна. Против млађих малолетника од 14 до -16 година могу се изрећи само васпитне мере и мере безбедности. Они не могу бити осуђени нм на какве казне. Стога се може узети да за млађе малолетнике постоји релативна претпоставка о њиховој кривичној одговорности. Она се формално не утврђује приликом изрицагьа васпитне мере (в. чл. 453, ст. 3, ЗКП), али je њихова одговорност ипак кривична јер васпитне мере представљају посебну врсту кривичних санкција. Против старијих малолетника (а то су лица од 16 до 18 година) може се изрећи и казна ако су с обзиром на своју душевну развијеност могли да свате значај свога дела и да управљају својим поступцима. Овде je реч о посебној кривичној санкцији, казни малолетничког затвора. Према томе, кривична одговорност малолетника са изрицањем казне затвора заснива се на постојању следећег: а) да се малолетник налази у доба узраста између 16 и 18 година; б) да je достигао такву душевну развијеност да je могао да схвати значај свог дела и да управља својим поступцима; в) да je малолетник учинио дело са умишљајем или нехатом; г) да je за кривично дело прописана казна од 5 година строгог затвора и д) да због тешких последица дела и великог степена кривичне одговорности не би била оправдана примена васпитне мере. Врховни суд Југославије сматра да и за грађанску деликтну одговорност малолетника можемо узети границе које je поставио КЗ за њихову кривичну одговорност: малопетници до 14 година не треба да одговарају ни грађанско-правно за проузроковану штету. И у овом случају та претпоставка треба да буде апсолутна. Врховни суд je оваквим схватагьем пошао од тога да су услови за настајање једне и друге одговорности једнаки. Међутим, то нису исте ствари ни када je реч о одговорности малолетника. У случају грађанске деликтне одговорности малолетника треба водити посебно рачуна о његовој способности за расуђивање, тј. о томе да ли се малолетник при проузроковању штете понашао онако како бй се понашао