Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

261

апстрактно разуман малолетник односно пунолетно лице (8). Данае више не би требало узпмати доба узраста у обзир као одлучујући чинилац, услов за настајање грађанске деликтне одговорности малолетника тако да се поставља питање да ли би у нашем данашњем праву било потребно одређивање границе доба узраста за малолетнике при утврђивању његове одговорности за проузроковану штету (9). Данашњи малолетници нису оно што су били малолетници у доба наших предана. Данае малолетници брже сазревају и брже стичу знања и сазнања. Стога сматрамо неоснованим став Врховног суда да малолетнике испод 14 година треба сматрати апсолутно деликтно неодговорним за проузроковану штету. Њихову деликтну способяост треба утврђивати у сваком конкретном случају према способности за расуђивање па уколико су схватили да њихов поступак одступа од нормалног понашања, треба да одговарају за проузроковану штету без обзира да ли имају или немају 14 година. У случају кривичне одговорности малолетника мора да се води рачуна и о добу узраста и о душевној развијености и о урачушьивости и о виности. Урачунљивост и виност су психичка својства која се утврђују према времену извршења кривичног дела и у односу на конкретно кривично дело. За кривичну одговорност не узима се у обзир понашање малолетника према понашаау апстрактно разумног човека или малолетника већ се узима у обзир гьегово понашање с обзиром на конкретно извршено кривично дело тако да један малолетник може кривично да одговара за једно кривично дело а да за друго не одговара. И сматра се кривично одговорним само онај малолетник од година који je могао да схвати значај свога дела и да управља својим поступцима (потребно je да постоји потпуна урачушьивост малолетника) и ако je за то конкретно кривично дело предвиђена и одређена кривична санкција која се разликује од кривичне санкције предвиђене за пунолетна лица учиниоце кривичних дела. У погледу малолетника изнад 14 година Врховни суд стоји на становишту да има места њиховој грађанско"правној деликтној одговорности јер су они и кривичноправно одговорни а и „они су ограничено и пословно способни“. Позивање на кривичноправну одговорност малолетника као аргумент за постојање и грађанскоправне деликтне одговорности не бисмо могли да усвојимо из већ наведених разлога. Исто тако сматрамо да би ее могло да дискутује и о томе да ли у нашем праву малолетници изнад 14 година могу да одговарају за извршено дело, тј. да ли постоји кривична одговорност малолетника изнад 14 година. Као што je познато, наш КЗ разликује малолетнике између 14 и 16 и оне између 16 и 18 година.

(8) У грађанскоправној теорији постоје различите схватања у питању утврђивања одговорности малолетника за проузроковану штету: je дни сматрају да понашање малолетника штетника треба упоређивати са понашањем разумног човека, док други узимају да треба поредити понашање малолетника са понашањем разумног малолетника, Ово схватање више одговара стварности jep се малолетник налази у развоју а гьегов интелектуални развој није исти као одраслог човека који je постигао одређену душевну зрелост. (9) Нацрт закона о накнади штете не води рачуна о добу узраста малолетника при утврђивању гьегове одговорности за проузроковану штету већ само о способности за расуђивање (в. чл. 12 и 13). Чл. 12, ст. 1, гласи: „За штету коју проузрокују [ . . . ] малолетници који при проузроковању штете нису били способни за расуђивање одговарају они који су на основу закона или одлуке надлежног органа или уговора дужни да воде надзор над мм“.