Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

263

летник. Одговорност малолетника за проузроковану штету треба оцењивати у сваком конкретном случају према његовој способности за расуђивање. б) Грађанскоправну деликтну одговорност малолетника треба утврђивати поређењем понашања малолетника-штетника са понашањем разумног малолетника а не одраслог лица. в) Грађанскоправну деликтну одговорност малолетника треба утврђивати независно од његове кривично'правне одговорности јер су услови за настајање једне и друге одговорности различити те .се не могу по аналогией применили прописи КЗ и на утврђивање малолетникове грађанскоггравне деликтне одговорности. Као што су различити услови за утврђивање грађанске деликтне одговорности према кривичној одговорности пЈгнолетних лица тако су различити услови за утврђивање грађанске деликтне одговорности малолетника према његовој кривичној одговорности. г) Способност малоленикову за проузрокавање штете не треба изједначавати са малолетниковом бграниченом пословном способношћу. То су такође различите ствари на које треба применити различита мерила.

Др.

Љубиша Милошевич

ЛИЧНА ПРАВА И ЊИХОВ ОДНОС ПРЕМА ЛИЧНОПРАВНИМ (МОРАЛНИМ) ЕЛЕМЕНТИМА АУТОРСКОГ ПРАВА

Са развитом ауторског права, личноправна (морална) овлашћења аутора стирала су своду потврду под називом „моралног права“ (droit moral, moral right, derecho moral, diritto morale). Међутим, о овом називу се у своје време живо расправљало јер су у погледу његовог усвајања постојала велика неслагања. Његовом прихватању нарочито се противила делегации а на конференцији одржаној у Риму 2 јуна 1928 због ревизије Бернске конвенције за заштиту књижевних и уметничких дела којом je први пут на подручју земаља Бернске уније признато „морално право“ једним нормативним међународним актом. Супротстављајући се изразу „морално право“, брэт’анска делегација je тврдила да он представља апсурд. По њеном мишљењу, било je излишно и нелогично једно право називати моралним, јер нема неморалних права (1). С друге стране, неке теоретичаре je овај термин наводио на помисао да je лични интерес ауторов заштићен моралом а не правом (2). Насупрот томе, француски делегат су заступали мишљење да треба остати при изразу „морално право“, не због тога што су били уверени да он сасвим одтовара већ зато што нису били убеђени да би се могао наћи бољи. Он се данас искристалисао у једну нијансу личног права која тесно повезује личност аутора са гьеговим делом. Појам „моралног права“ излази

(1) Видети Piola Caselll: 11 diritto morale di autore, Rim, 1939, p, 31. (2) Mlchaélides-Nouaros; Droit moral de l’auteur, Paris, 1935, p. 51.