Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

264

из оквира чисто личног права и простире се на шире подручје, прелазећи са субјекта и на дело које значи објективну реалност (3). „Моралним правом“, дакле, личност аутора заштићена je кроз његово дело. „Морално право“ узима у заштиту специјалну личност човека-ствараоца (4) за различу од чисто личног права које га штити као човека-грађанина. Зато, иако општа правила личног права служе као основ „моралном праву“, она нису у стању да му пруже ону садржину која je њему својствена. Међутим, ако ~морално право“ није потпуно адекватно појму личноправних овлашћења, оно се ипак афирмисало као феномен који потиче из личног права a није лично право у пуном смислу јер за основне конститутивно елементе , моралног права“ лично право не садржи потребна решења. Зато се она морају прописати. Такве позитивно одредбе за заштиту личних, моралних, идеалних интереса аутора у вези са његовим интелектуалним делом воде дакле порекло од личног права али не чине његов саставни део већ имају специфична својства. То су личноправни елементи ауторског права. „Специјална“ личност аутора као ствараоца заштићена je његовим „моралним правом“ које настаје поводом дела и постаје независно од личности (5). У сваком случају, овај појам се односи на психички живот ауторов у смислу једне више, стваралачке и моралне вредности. То су разлози што се остало при термину „морално право“, упркос недостатку што он не одговара у потпуности. Да би се ипак избегла двосмислена и нетачна тумачења, сматрамо да би било исправније у нашим условима „морално право“, узимајући га као једну компоненту јединственог ауторског права а у складу са развитком социјалистичког права, обележити изразом личноправни (морални) елементи или личноправна (морална) компонента. Израз „морални“ задржан je у загради да означи одступанье од личног права у геыералном смислу с обзиром да се он у том значењу већ афирмисао. Да бисмо потпуније и јасније приказали карактер и структуру личноправних (моралних) елемената ауторског права, потребно je да овде пре света изложимо теоријску основу личних права уопште јер су личноправни (морални) елементи ауторског права само један специфичен вид личних права, одређен и условлен човековим духовним стварањем (6). Ако бацимо поглед на историј ски развитак личних права, видећемо да je њихово признање резултат новијег времена. Античко доба с робовлаоничким системой и феудални Средњи век нису знали за заштиту личних права. Стога су она била страна и римском грађанском праву. Међутим, римско право je знало за један вид заштите личних интереса путем actio iniuriarum (7). О признању личних права може се говорити тек од Француске револуције. Истина, у идеологе овог признавьа убрајају се писци и филозофи XVIII века, Монтењ (Montaigne), Русо (Rousseau) и Волтер (Voltaire), ду-

(3) Gérard Gavin; Le droit moral de l'auteur, Paris, 1960, Nr. 281. (4) Michaélides-Nouaros: op. cit., p. 51. (5) Piola Caselli: op. cit., p. 36. (6) Видети Alois Troller: Reflexions sur Г »Urheberpersönlichkeitsprecht«, »Le droit d’auteur«, Nr. 12, 1960, p. 310. (7) Др. Војислав Спасић: Основи грађанског права, I. Општи део, Сарајево. 1957, с. 198.