Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

265

ховни творци револуције (8). За своје време, Француска револуција je бар за тренутак отргла човека из крутих стега корпорација и класа и први пут покушала да га учини погпуно свесним његове в ластите егзистенције, засноване на слободи, братству и једнакости. Она je истакла начело да свака личност мора доли до слободног изражаја; сваки човек мора бити у могућности да ради и да живи према својим личним вредностима и способностима (9). Из тога се види да су пршципи Француске револуције уједно прокламовани и „права човека и грађанина“ и човекова лична права. У суштини, међутим. она су јасно диференцирана и по смислу и по објекту, мада се у пракси често мешају. У првом случају реч je о уставним, политичким правима; у другом о личним правима грађанског права. Ово су, истина, врло блиска права и чак понекад међусобно условл>ена. У теорији се наглашава да , постоји очигледни паралелизам између уставних права која гарантују субјекту извесну слободу у односу према држави“ и личних права која су човеку обезбеђена грађанским правом (10). Као доказ за то заводи се слобода штампе загарантована уставом којој у грађанском праву одговара слобода призната човеку да изражава своје мишљење (11). У ставка права или како се уобичајено каже „грађанска права“ или права човека“ представљају шири појам од личних права (12). Она обухватају политичка и друга права (бирачко право, слобода говора, удруживагьа и штампе, право на слободу савести и вероисповести; право на јавне службе, право на равноправное! и неприкосновеност личности; право на неповредност стана и. на тајну писама; право на образование, право на уметнички и научни рад, право на избор позива, итд.). Као што je већ поменуто, уставна права гарантују појединцима извесну слободу и према држави обезбеђујући га од „продора државне власти и њених органа“. Насупрот томе, лична права грађанског права својим посебним средствима и методама штите лична добра од повреде појединаца (13). Нас овде искључиво занимају лична права, те je било нужно повући разлику између н>их и уставних права. Посебяо je питање што су и лична права загарантована уставом (чл. 47 нашег новог Устава). Лична права могу бити схваћена у ширем и у ужем смислу. По једној ошптој дефиницији (14), личним правима се називају „права на добрима која се не могу одвојити од личности“. Из тога проистиче да лична права карактерише њихова везаност за човекову личност. Таква дефиниција међутим не би била потпуна јер има и других грађанских права која нису лична па су ипак везана за свог титулара. То су, на пример, облигациона права из породичноправних односа, као што je обавеза издржавања сродника; облигациона права из правних послова intuitu personne; односи између заступаног и заступника у оквиру издавачког уговора или уговора

(3) Claude Jeannot: La notion d’intérêt personnel de l’écrivain, Lausanne, 1960, p. 12. (9) Idem., p. 12. (10) Idem., p. 15. (11) Idem., p. 15. (12) Славица Крнета; Питање мјеста личних права у систему грађанског права, „Годишњак Правног факултета у Сарајеву, V, 1957, с. 116 (8). (13) Ibidem. (14) Агарков и Генкин: Уџбеник совјетског грађанског права, с. 262.