Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

267

гритета личности. Према томе, овај друти термин везује се и за личноправне елементе ауторског права за „морално право“ аутора (21). За стварање теорије о личним правима највеће заслуге имају немачки класични правници, Јеринг (Jhering) Гирке (Gierke), Колер (Köhler) и Адлер (Adler), а у новије време треба нарочито споменути Хубмана (Hubmann). Нема сумње да је највећи протагониста личних права био познати немачки правник Ото фон Гирке (22). Он je први уврстио лична права у грађанска права и дао им квалификацију апсолутних и субјективних права која своме титулару гарантују власт над једним делом ньегове сопствене личности односно личне сфере (23). Насупрот томе, постоје схватања која личним правима одричу свойство субјективних права или им не придају велики знача) (24). А. К. ГеоргиВијери (Konstantin Gheorgiu-Vieriu), како наводи Жано, под утицајем идеје о моћној социјалној држави, одбацује свако постојање личних права. Он тврди да се лична права не заснивају ни на каквом правном основу, да су поштованьа личности и кьена правна зашткта два неспојива појма (25). У нас je правый основ личних права негирао проф. Андра Ђорђевић. Ослањајући се на неке немачке писце Савињија (Savigny) и Унгера (Unger) и Ђорђевић je путем формалне логике личним правима оспоравао карактер субјективних права. Он je пошао од поставке да забрана повреде личних права која произилази из објективног права не ствара субјективно право јер би то значило да човек стиче власт над сопственом -личношћу и слободом (26). Критика овог гледишта. По нашем мишљењу, ово негирање личних права нема никаквог правног ни социјалног оправданьа. На први поглед, због специфичног објекта личних права, човек би се могао повести за тврђешем да je лично добро као предмет личних права у ствари део самог субјекта као титулара тих права, да објект постаје субјект и да према томе овај не може имати никакво овлашћење над самим собом. Међутим, на ово питанье се не може тако гледати. Пре свега, заштита личних права не може обухватити сваки лични, субјективни интерес већ онај који je признат ако не позитивним грађанским правом а оно бар судском праксом објективни интерес као израз владајуће класе (27). Да бисмо дакле проблем и смисао личних права правилно поставили и схватили, морамо нужно делити субјективни од објективног интереса, иако то у праву није лака ствар, и у вршењу и заштити личних права руководити се искључиво објективним интересом, како бисмо га могли правно заштити. Само признаньем личних права човеку je омогућено да ужива пуну слободу према трећим лицима (28). Стога се не може прихватили становиште присталица супротног гледишта који су се повели за законима формалне логике. Уместо тога, мора се

(21) Jeannot; ор. cit,, р. 60. (22) Своје погледе на проблеме личних права Гирке je изнео усвом делу: Deutsches Privatrecht, I Band, Leipzig, 1895. (23) Gierke; op. dt., pp. 702—703. (24) Др. Гаме; Увод у грађанско право Општи део, Веоград, 1952, с. 181. (25) Jeannot; ор. cit., р. 18. (26) Андра Ђорђевић: Систем приватног права, Општи део, Београд, 1856, с. 12 и сл.

(27) Jeannot: ор. cit., р. 60. (28) (Idem, р. 18.