Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

270

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

(36) и оно je ушло у Аустријски грађански законик (чл. 16) (37). Трагови школе природног права осећају се и данас и налазе своје присталице међу представшщима буржоаске. правые теорије (38). Данае више не може бити сумње да су учења школе „природног права“ анахронизам и да схватање личних права као „урођених права“ нема научног оправдања. Порекло личних права не можемо тражити у само) личности која их je, како се тврдило, рођењем довела на свет већ су она израз животне стварности и потребе у развоју људоких односа (39). Заштита личних права нужно се наметала са развојем друштвеног живота. Овај развој све више je изискивао да се човеку нађе достојно место у њему и да се обезбеде како његова материјална тако и лична добра, и то нормама грађанског права. Административне и кривичне санкције ко je су везане за кажњиву противправност нису довољне да пруже потпуну заштиту човекове личности када напад на вьегова лична добра долази као последица објективне противправности (40). Средства за такву заштиту садржана су у имовинској санкцији грађанског права. Она су израз воље владајуће класе и проистичу из „стварности и животних потреба“. Према томе, неооновано je схватање да je извор личних права у самом човеку, већ су она последица стварних потреба и друштвеног развитка. Као таква, лична права су саставни део личности и недељива од ње. У совјетској правној теорији се такође расправља о личним правима, мада их она не сматра предметом грађанског права (41). Теоретичари се баве разматраньем неких категорија личних права као што су право на име, част и телесни интегритет. Они квалификују лична права као права на добрима која се не могу одвојити од личности (42). Поред кривичних, лична права се и по совјетском праву штите грађанскоправним санкцијама иако не чине предмет грађанског права. Грађанскоправна средства заштите су 1) тужба за утврђивање односно за признанье личних права; 2) тужба за обустављање радње управљене на повреду личног права, и (3) тужба за предузимање радньи да би се отклонила повреда и успоставило повређено право (43). Осим тога, совјетски писци признају могућност накнаде материјалне штете ако je она проузрокована уз повреду личног права (44). Они међутим искључују могућност накнаде моралне, неимовинске штете, сматрајући да je као творевина буржоаског законодавства неспојива с начелима социј алистичког права (45). При свем том, совјетско законодавство, па чак ни најновији нацрт грађанског законика не садржи норме о личним

(36) Emanuel Adler: Die Persönlichkeitsrechte im allgemeinen bürgerlichen Gesetzbuch, Festschrift П, p. 183. (37) Сл. Крнета: н. д., с. 112 (4). (38) Heinrich Hubmann: Das Recht des schöpferischen Geistes, Berlin 1954, pp. 5, seq.; Henri Desbois: Propriété littéraire et artistique, Paris, 1953; Antonio Ciampi: Diritto di autore, diritto naturale, »Revue Internationale du Droit d’Auteur (RIDA«), XIV, 1957. (39) Др. Спаић: н. д., с. 199. (40) Сл. Крнета: н. д., с. 113 (5). (41) Генкин: Предмет совјетског грађанског права, ~Архив за правке и друштвене науке“, бр. 1, 1947, с. 58. (42) Агарков —Генкин: н. д., с. 261 и сл. (43) Сл. Крнета: н. д., с. 114 (6). (44) Агарков —Генкин: н. д., с. 264. (45) Генкин: н. д., с. 55.