Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

276

АНАЛИ IГРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

(Piola Caselli), који констатује да je чл. 6-bis Бернске конвенције, ревидиране 2 јуна 1928 у Риму, јасно одбацио схватање о генералном личном праву и прахватио гледиште да je . морално право“ аутора једно лично право sui generis (71). И други правки теоретичари заступали су слично мишљење. По једнима, општа правила о заштити личности представљају, истина, основ „моралном праву“ али му не могу пружити адекватну садржину јер оно није идентично с личяим правом у генералном смислу. То доказује чињеница да личноправна овлашћења аутора која се састоје у праву на измену дела и у праву на повлачење из промета или покајање, a која намећу обавезе према издавачу, не би могла бити примењена без једног посебног законског текста који би их изричито признавао. У облает личних права не би могла да спада эаштита ауторовог имена ни гьегове личности. Личноправна овлашћења аутора морају бити санкционисана у закону о ауторском праву. Тако призната и озакоњена, она уређују искључиво личне односе које аутор има према своме делу. Оне дакле узимају у заштиту од повреда специјалну личност аутора-ствараоца. Стога се он као стваралац, изузима из генералних личних права самим актом своје творевине (72). Жерар (Gérard) износи мишљење које je дао Танамли да je духовна креација недељива од интелектуалне снаге ауторове личности. У таквом стању ствари сматра се да лично (морално) право аутора није ништа друго него право његове интелектуалне личности, тј. право које се може изједначити с личним правом у генералном смислу чију варијанту представља (73). Истовремено са стварањем духовне творевине рађа се лично (морално) право у личности њеног аутора. Ово право je врло уско везано за гьегову личност и штити његов углед, част и слободу (74). Лично морално) право према томе има одређену намену: да штити личност аутора када она долази до изражаја у области интелектуалног стварања, те je стога неоспорно да оно припада једној одређеној категорији личних права (75). Француска доктрина истине да je задатак личног (моралног) права да обезбеди интегритет духовне креације и поштовање личности аутора кроз његове интелектуалне творевине. Лично (морално) право за које се везују ова овлашћења прате дело аутора докле год оно постоји и док буде могло да одолева искушегьима времена (76). Доктрина о личном (моралном) праву аутора развила се прво у Немачкој и створила две супротне правке ковцепције у погледу објекта, правне природе, садржине и значаја овог права које до тада готово није било научно обрађивано. Колер je тврдио да ово право није ауторско, пошто je по његовом схватању ауторско право искључиво имовинско право или, како га je он називао, нематеријално имовинско добро које се може изразити у новчаном еквиваленту (Immaterialgüterrecht). Држећи се таквог схватања, он je писао да лично праве (Persönlichkeitsrecht), повезано с ауторским правом, све више продире у правку теорију и праксу (77). Ипак je сматрао да

(71) Plola Caselll: Diritto dl autore, Torino, 1943, pp. 325 —6. (72) Michaélides-Nouaros: op. eit., pp. 50 seq, (73) Gavin: op. cit., p. 232. (74) Michaélides-Nouaros: op. cit., p. 89. (75) Michaélides-Nouaros: op. cit., p. 87. (78) Desbois: op. cit., Nr. 527. (77) Köhler: op. cit., p. V (Vorwort).