Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

277

се лично (морално) право аутора разликује од личних права у генералном смислу, квалификујући га као право које има свој извор у посебној категорией личних права. Колерова концепција била je, разуме се, подвргнута критиди. Њему се оправдано замерало што je „моралном праву“ дао неодређен садржај субјективне природе које je имало да зависи од осетљивости аутора или да буде препуштено арбитрарном поступку суда (78). Савремена немачка доктрина поставља такође однос личних права (Persönlichkeitsrecht) према личноправним елементима ауторског права (Urheberpersönlichkeitsrecht). Она истине да се поред имовинских интереса аутора морају имати у виду и његови морални, идеални интереси који су врло уско везани за његову личност. Ауторско дело садржи н>егов индивидуадитет којим je оно у целини проткано. Према томе, између аутора и аеговог дела постоји једна врло тесна интелектуална веза, тако да дело за аутора представља у правом смислу ньегово духовно чедо. У томе се огледаеу линии интереси аутора као ствараоца какве не може имати ниједно друто лице. У његовој личности су усредсређена сва овлашћења у вези са аеговим личноправним (моралним) прерогативима. Личне, моралне, идеалне интересе духовног ствараоца карактерише, дакле, врло присна и трајна веза која спаја аутора и аегово дело. Лично право аутора прожима цело аегово интелектуално дело (79). Новија италијанска теорија сматра да се „морално право“ не дотиче непосредно саме личности аутора али у крајаој линији оно значи отелотвореае аегове личности. Оно штити идеалне интересе везане за личност и дело аутора. „Морално право“ има дакле у виду заштиту личности аутора кроз аегово интелектуално дело, те се отуда може назвати и личним правом (80). „Морално право“ у односу на лична права нема неки апстрактни ни генерички смисао већ je ту реч о специјалним правима везаним за заштиту личности аутора која се манифестује кроз аегово дело (81). Као варијанта личних права „морално право“ представља лично право аутора којим су заштићени аегова лична добра (име, част, неповредивост личне сфере) везана за аегово интелектуално дело. Оно штити присну везу аутора са аеговим делом, „аутора посматраног кроз аегову творевину“. Лично морално право на тај начин долази до изражаја у заштити оба елемента овог блиског односа без којих оно не би ни постојало. Зато се „морално право“ третира као лично право. Јер ако тако не би било, оно би неизбежно морало тражити своје место међу другим правним категоријама (82). Лично (морално) право, како каже Гавен, штити не личност аутора као такву већ ону блиоку и трајну везу која постоји између аутора и његовог дела (88). С друге стране, Мелиже (Heiliger) заступа гледиште да се веса између аутора и његовог дела карактерише као лично право. Међутим, иако личноправне елементе ауторског права идентификује с личним правом у генералном смислу, Мелиже мисли да њихову примену треба

(78) Piola Caselli: Sul regolamento internationale del dlritto morale di autore Geistiges Eigentum«, Band 111, 1937/38, pp. 1 seq, (70) Hubmann: op. cit., pp. 86 seq. (80) Dr. Mario Fabianl: op. cit., pp. 4— 5. (81) Dr. Valerlo De Sanctls: Lettre d’ltalie, »Le droit d’auteur«, 1943, p. 97. (82) Michaelldes-Nouaros: op. cit., p. 287, (83) Gavin: op. eit., p, 289.