Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

278

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ограничити или ублажити из објективних и практичних разлога како би се дело пуштало у промет и омогућило аутору да из њега извлачи материјалне користи (84). Као и лично право, и „морално право“ аутора противи се свакој радњи која би повредила његову личност и нашкодила његовој части и угледу интелектуалног ствараоца. Доследно томе, истине Михаелидес-Нуарос, личноправни (морални) елементи ауторског права имају за предмет заштиту једне специјалне ауторове личности. Стога он мисли да из „моралног права“ треба искључити повреде личности које су везане за противправну радвьу управљену на повреду права у генералном смислу или за противправну радн>у кажњиву на основу кривичног права, као што су увреда и клевета (85). Према концепцией коју je прихватио француски Закон о кшижевној и уметничкој својини од 1957, личноправни (морални) елементи не сачињавају лично право у генералном смислу већ једно право везано за личност аутора. Сматра се да je ова квалификација „моралног права“ намерно усвојена у закону. Законодавац није хтео да „моралном праву“ које штити личност аутора кроз његово дело и у коме долази до изражаја како гьегова интелектуално-морална тако и имовинска вредност даје својство неимовиноког личног права (86). Из тога произлази да je „морално право“ аутора као једна варијанта личног права много ближа имовинским елементима самим тим што му je објект и ауторско дело и лично добро аутора (име, част, углед) а не само лично добро аутора као што je то случај са чисто личним правима. То нарочито потврђује монистичка теорија о ј единству ауторског права у коме су личноправни и имовинскоправни елементи врло уско испреплетани и повезани. Ç друге стране, ако се пође од ауторског дела као објекта „моралног права“, сматра се да би у ствари било нетачно узети само дело као објект заштите jep се не штити дело као такво већ његово искоришћавање или лична веза између дела и његовог аутора (87). Из личног права рађа се „морално право“ аутора као једно од бројних права везаних за заштиту личности. „Морално право“ представља лично право аутора индивидуалисано на делу ко je je он створио, право које настаје са вршењем права искоришћавања дела. Према томе, „морално право“ аутора претпоставл>а не личност као такву већ личност аутора ствараоца (88). Оно представља израз ауторове личности која се манифестује кроз његово Интелектуално дело (89). Из досадашњег излагања у коме смо изнели погледе теоретичара на питање односа између личних права и личноправних (моралних) елемената ауторског права можемо извести овај закључак. Природа и карактер личноправних елемената ауторског права представљају врло сложено питање. У односу на лична права у генералном смислу, личноправни (морални) елементи ауторског права значе једну варијанту личних права, својствену аутору као ствараоцу и његовом ггателектуалном делу; У свом апсолутном

(84) Mèlliger; Das Verhältnis des Urheberrects zu den Persöntlchkeitspreehten, Bern, 1929, p. 108.

(85) Michaélides-Nouaros: op, cit., p. 293.

(86) Robert Plaisant; Lettre de France, »Le droit d’auteur«, Juillet 1955, p. 103. (87) Trödler; op cit., p. 17.

(88) Amadeo Gianlni; op. cit,, p. 198. (89) Gorguette d’Argoeuves; Le droit moral de l’auteur, Paris, 1926, p. 56.