Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

280

добу које почиње доласком Нерона и падом Јулијеваца-Клаудијеваца а траје до почетна владавине Антонина. У то доба пада и књижевна активном Марка Валерија Марцијала (М. Valeri Martialis) (2), једног од највећих песника тог, како се обично ыазива, сребрног периода римске литературе. Већ сама чињеница да је овај велики стваралац живео и радио у тако важном прелазном раздобљу када су стари односи силом прилика и объективном нужношћу постепено, макар и сасвим полако, замењивани новим, —■ оправдана покушај да се у вьеговом делу нађу подаци и идеје које карактеришу овај период. Али када се, перед тога, има у виду и чињеница да je Марцијал, како то истине Боасије (Boissier) (3), био и остао један од најприроднијих и најреалистичкзијих римских песника, ■ — који je средствима којима ce je знао .мајсторски служити, тј. иронијом и изругивањем, стално водио борбу против митолошких замагљивања, наглашавајући да се на његовим страницама одвија прави живот (4), онда je интересовање за дело овог ствараоца тим оправдание е. Иако су све друштвене појаве које су дошле до изражаја у Марцијаловом делу интересантне за испитивање (а нарочито његови морални принципи и гледишта који можда највише одражавају декаденцију римског поретка (5) као целине, a посебно одређених друштвених слојева), ипак бих се овде задржао само на робовима и ропству као на погледима које je о њима имао овај, један од највећих песника у Риму а неоспорно највећи писац епиграма (6). Робови се врло често орећу у Марцијаловим епиграмима. Готово на свакој његовој страници помињу се робови који обављају најразличитије послове за своје господаре: прате их на форум, у купатила, носе их на носиљкама, распитују се за имена пролазника, помажу у домаћинству, служе као еунуси, фризерке (7), итд. Неки од њих су купљени, а друти које Марцијал назива servi paterni (8) степени наслеђем од предака. ЧитајзФи епиграме, пада, ипак у очи да се често помињу vernae (9), робови рођени у кући. Једним делом се то може протумачити околношћу да je таквих робова и иначе било знатно више у граду него на имазъима,

(2) Марцијал je рођен у Шпанији (у малом мунидипију Билбилис) око 40 године н.е., а умро je око 104. у родном крају. ВЬегова дела, Liber spectaculorura и IV књига епиграма, појављивала су се сукцесивно у времену од 80 до 101 године н.е В. Oxford С 1 assical Dictionary, р. 542; М. Valeril Martialis: Eplgrammaton llbri, recognovit W. Gilbert, Lipsiae (Teubner) 1907, p. 408 (цитати y даљем тексту су према овом издању). (3) G Boissier: Tacite, ГГ édit., Paris, 1904, p. 287; »C’est un des écrivains les plus simples et les p’us naturels qui nous restent de toute la littérature latine«. (4) Говорећи ca очитом иронијом о онима који пишу о окрутним Терејевим и Тијестовим гозбама, Дедал овим крилима и Полифемовим овцама, Марциал закључује:

A nostis procul est omnls vesica libellis Musa nec insano syrmate nostra tumet. »Dia tarnen laudant omnes, mirantur, adorant« Confiteor: Laudant ilia, sed ista legunt (IV. 49).

Сличне мисли налазе ce и y епиргашгма X, 4; 111, 45, и др. »Pagina hominem nostra saplt« (X, 4) каже Мардијал a изрази »homo, vlta« најбоље карактеришу његово дело, подвлачи Боасије (к. д., с. 311). В и: Соболевски и др.: Историја риыекој литератури, Москва, 1962. т. 11, с. 202, 209—211.

(5) H. Ј. Izaac: Martial, Epigrammes, t. I, Paris, 1930, p. XXI, XXII. (6) Соболевски: н. д., с. 195 —-196. 202.

(7) в., на пр., VU, 35; XII, 58; X, ГО; XI, 50; Ш, 82; X. 91 и др. (8) Тако, на пр,, VII, 62; IX, В; IX, 87.

(9) Они ce epehy, примера ради, у епиграмима: I, 41 и 87; 11, 90; VIII, S 9; IX, 12 и 16; XII, 70 и 77; XIV, 119 и др.