Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

281

што je морало доћи до изражаја у делима Марцијала, изразитог градског лесника, могло би се чак реки лесника града Рима (10). Ипак, без сумње, још важнији разлог честој појави робова рођених у кући лежи у чињеници да je y Марцијалово доба већ дошло до изражаја знатно смањење прилива радне снаге услед престанка освајачких ратова и опадања активности на оријенталним тржиштима робова, на што су исто тако утицале прилике везане уз политику мира Августа и његових наследника. Стога je у овом периоду марало доћи до знатног пораста броја робова рођених у кући (11), о чему, поред Марцијала, има података и у другим литерарним делима из овога периода. Тако Колумела (Columella), a још и пре њега Варон (Varon) (12) препоручују да се обрати посебна пажња радној снази, да се женама робшьама које имају децу да je слобода и сл. И писма Плинија Млађег (Plinius Calcelius Secundus) (13), познаника a изгледа и пријатеља Марцијалова, указују на тешкоће које je и он, иако велики и богат земљопоседник, имао око проналажења погодне радне снаге за своја имања, при чему je своје робове морао стављати за надзорнике колонима. Уосталом, о појави бега, нестанка, смањења и изумирагьа робовоке радне снаге (14) говори и сам Марцијал у неколико наврата, што je свакако одраз општег стања и прилика овог доба. Иако je углавном писао о Риму и римским приликама, Марцијал у више наврата помшье и робове који обрађују земљу својих господара као пољопривредни произвођачи или управљају имањима у име господара као виликуси (15). При том упадају у очи две карактеристичне појаве, које ce јасно могу видети из епиграма. Марцијал, найме, чешће помиње виликуса него обичног роба а поред тога готово по правилу, када говори о једном или другом, упоредо истиче и колона (16). То je најбољи знак да je поред роба, па и уместо њега, слободни закупац (17) постао редовна појава

(10) То се нарочито види из епиграма vm, 3, 20, где Марцијал говори о свом настојању да опише читав Рим. Одласком, пред крај живота у родну Шпанију, Марцијал je не само због старости него нарочито услед удаљености од Рима, чији мм le живот давао инспирацију идеје за епиграме, почео као песник видно опадати (Bolssier: ор. dt., р. 3331. (11) Н. А. Машкин (Истори)а старог Рима, превод М. Марковића, Веоград, 1951, с. 405, 406) наводи да je у ово доба однос набавл,ених робова према оним одгајеним у кући износио 1 : 2, док je у доба републике било обрнуто. (12) Varro: Rer. rustlc. 33b. I, 17, 7; Columella; De re rustica I, 7. (13) P’inlus Се ас. See-: Eplstu’ae; IX. 37. (14) »Servos ibi perd'dit omnes-c »Rnrta. р’Чае. servorum [...] affllgunt hominenu, истине Марцијал у епиграмима (I, 85: VII, 33). 15) Vil ieu s ce помиње, поред остялог, у еттиграмима: 111, 68; X, 30; (овде са осталим робовгниа на имању), XI, 39; XII, 18; ХП, 31; IX, 60. (161 или робечи, упоредо са колонима срећу се у: П, 11; 11, 58; IV, 66; VII, 31; XII, 18 и другде. (17) Да je Марцијал, говорећи о колонима, мислио на слободне закутще (а не, можда, да je том изразу придавао други смисао, на пр. сељак, насе.тьеник. становчик колоније и сл., у ком смислу ce je та реч раније употребљава в. О. Seeck: Colonatus, у Pauiy-Wissnwa: ri/ 1 -' c'arisychen д 11 етЧ”гУl"ч7lжепchaft, t IV, col. 485—436). може се закључити из Ер. 11, 11 у којем један стих гласи »nihil col onus vilicusque decoxit«. jep то може само закупац учинити. Иначе, Марцијал често говори о колонима и без робова, тако у I, 17, 49, 55; 11, 11; IV, 57, 66; X, 78, 96, 98; ХП, 59, 72, 76 и др. Из. описа се види, макар да их понекад приказује као неспретне, помало неотесане и сл. (назива их pfosus, magnus, hlrcoso osculo, и сл.) да Марцијал високо цени и поштује колоне сељаке, сматра их поштеним (за девојке каже; proborum vlrginae coionorum, Ш, 58, 40), и добоим -ъудима, па их сигурно на тај начин поставља насупрот поквареним слојевима друштва. Вероватно je тај песншсов осећај потицао још из детињства Koie je проживео у сличној ередини малог ггровинцијског градића. И ово, поред осталог, показује да je све концесије које je Марцијал правио у животу, у основи остао поштен и искрен човек. В. Izaac: ор. cit., рр. ХХПI, XXIV.