Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

285

и неукусно. У трци да се дође до неког дара цара или све ређег дарежльивог богаташа живот слободног дела римског становништва, укључујући у тај број и разне књижевнике, уметнике и ел., ни je био ни лак ни завидан (39), па je схватљиво зашто je Марцијал дошао до изнетог закључка, макар при томе и прегеривао. Ипак, у Марцијаловом књижевном делу има и друтачијих погледа на робове и ропство од ових до сада изыетих, из којих избија презир и омаловажавање. Тако он неком Сосибијану пребацује ропско порекло а из епиграма се види да се и сам Сооибијан тога стиди (40). Другом приликом Марцијал, закључујући једно поређење са неким својим знанцем, резигнирано каже да je довольно тешко бити роб а што да се тек говори о робовом робу (41). Он такође подвлачи да се неки изрази којима се хоће описати одређени људски квалитет могу употребити само за роба а не и за слободна човека; истиче поред тога да се роб поздравља на један а Слободан човек на други яачтгн, и спично (42). Са нарочитом иронијом а некада и са дубоким презиром односи се Марцијал према бившим робовима ослобођеницима. У једном епиграму он злобно примећује како су царекзл ослобођеници раније доста непријатељски рэсположени према господару одједном променили своје мЈгшљење, па на сва питагьа и проблеме гледају истим очима као и цар (43). На другом месту, помињући неколико угледних ослобођеника, Марцијал набраја неправде које су они чинили суседима, отимајући им или нустошећи имања, задржавајући робове и сл., па закључује своје излагање речима; поп Ъепе, crede mihi, servo, servitur amico; sit Über dominus qui volet esse meus (44). Марцијал поред тога указује и на схватања да услуга коју учини ослобођеник није исте вредности као она коју даје Слободан човек (45). Са очитом злурадошћу Мардијал једном говори о неком ослобођенику који je новцем добијеним од бивше господарице постно витез,

(39) То je јасно изразио и сам Марцијал у једном епиграму (Ш, 38), у ком се обраћа једном дошљаку:

Quae te causa trahit, vel quae fiducla Homae, Sexte? quid aut speras aut petls Inde? refer. »Causas« inqis« agam Cicerone disertior ipso Atque erit In tripllcl par mihi nemo foro«. Eglt Atestinus causas et Civis-utrumque Noras —, sed neutri pensio tota fuit. »Si nihil hinc veniet, pangentur carmina nobis: Audieris, dices esse Maronis opus«. Insanis; omnes gelidls quicumque lacernis sunt IЫ, Nasones Vergillosque vides. »Atrla magna colam«, Vix très aut quattuor ista Ees aluit, pallet cetera turba famé. »Quid faciam«? suade: nam certum est vivere Romae Si bonus es casu vivere, Sexte potes.

(40) A servo natum scis te blandeque fateris, Cum dlcis dominum, Soslblane, patrem. (I, 81). B. такођер и I, 67.

(41) 11, 18: Esse sat est servum, iam nolo vicarlus esse. (42) XIII, 30: Siccus, sobrius est Aper, quid ad me?

Servum sic ege laudo, non amicum. Вид. и V, 57. Марцијал ропкињу назива (XI, 50) »fallax anncllla«.

(43) IX, 79. Ефиграм завршава речима: Nemo suos-haec est aulae nàtura potentis, Sed domini mores Caesarianus habet. (44) 11, 32. (45) Пl, 46.