Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

286

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

да би касније, оставит без средстава, опет узео бритву да би продужио занат који je обављао раније (46). На овакав Марцијалов однос према ослобођеницима, поред старих схватања којих се ни он није могао ослободити, утицала je свакако и околност да je у знатном броју случајева ослобођеник био не најбољи него највештији роб који je разним, често пута и подлим средствима, успевао да се ослободи, улагујући се господару и настојећи да угоди свим гьеговим жељама. Поред тога, није била без значаја ни чињеница да су управо у току I века неки цареви на врло високе и угледне управне и сличне функције поставляли ослобођенике, вероватно због тога што су у њих имали више поверења него у представнике старе римске аристокрације (47). Велик утицај и овлашћење тих бивших робова морале су тешко вређати сујету слободних римских грађана који нису могли мирно подносили да с њима управљају дојучерашши робови. Иако je Марцијал био сервилан према владарима, посебно према Домицијану, очито je да се ни њему није допадао овакав положа) царских ослобођеника. Марцијалови епиграми показују, према томе, да je у другој половини I века било још доста робова али да ce je већ почела осећати криза радне снаге због смагьеног прилива ратнкх заробљеника. Исто тако се може видети сразмеран пораст броја робова рођених у кући, што je такође последица политике царева коју je диктирала потреба за учвршћењем државе и обновом римског друштва, што се није дало провести без дужег периода мира. Све je то утицало на тешкоће око набавки робова (48), на гьихову цену и чињеницу да су најчешће продавали и куповани управо тзв. луксузни робови који су били потребим декадентним богаташким слојевима римског друштва. Та појава, уз чињеницу да je положа) непосредног произвођача у пољопривреди све више преузимао слободни закупац. колон (49), указу) е да je и ропство као институцију почео захватати исти она) процес декаденције који je већ био захватио горње друштвене слојеве и римски државни поредак. Марцијалови погледи на робове и ропство често су, како се види из напред наведеног, противречни и недоследни. То je, међутим. само одраз владајућих погледа (50) и прилика у којима je живео и стварао велики писац епиграма. Овај период развитка римског друштва, када су због промена у начину производив стари односи почели уступали место новима, морао ce je баш на та) начин одразити и у стварању једног оваквог уметника реалисте, какав je био Марцијал. Стога се у његовом делу, поред

(46) VTI, 64: Qui tonsor tota lueras notissimus urbe,

Et post hoc dominae munere factus eques, Qua nunc arte graves tolerabls inutilis annos. Quod superest, iterum, Cinname, tonsor eris.

Ипак, из једног епиграма (11, 68) се види да су поједини ослобођеници морали врло скупо платити своју слободу, тј. дати сву стечену имовину господару,

(47) Машкин (н. д., с. 430): Ослобођеници су дошли до највећег утицаја за време владавине Клаудија, али су играли значајну улогу и у доба Нерона, те Флавијеваца. (48) Д. Стојчевић: Од римског роба до колона. „Анали Правног факултета“, Веоград, април-септембар 1961, с. 131 133.

(49) Стојчевић: н. д., с. 135. (50) Боасије (н. др., с. 302) наглашава да су се погледи Марцијала кретали у оквирима који су владали у то време, дакле, да je изражавао мпшљење просечног римског грађанина његова доба и друштвеног положаја.