Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

морају се у првостепеном поступку формирати закључци о постојању или непостојању битних чшьеница које нису непосредно утврђене. 2. Формирање закључака о битним чињеницама састоји се из више процесних делатности. Око обухвата пре свега оне процесне радње које ce предузимају y циљу прибављања индиција. Кад правила искуства која ce имају применити не прибављене индиције суду нису позната, оно обухвата и оне процесне радње које се предузимају y циљу проналажења тих правила. Предузимањем наведених радњи установљавају се премисе заюьучака о битним чшьеницама. По њиховом установљењу примењују се правила иокуства на прибављене индиције и тек онда се изводе закључци о битним чињеницама. Према томе, закључци о битним чшьеницама могу бити изведени тек пошто буду прибављене индиције и установлена одговарајућа правила искуства и пошто та правила буду применена на прибављене индиције. Процес формирања закључака о битним чшьеницама није дакле једноставан већ je сложен из више различитих процесних делатности. 3. Прибављање индиција. По нашем Закону о парничном поступку постоји битна разлика између онога што важи за прибављање чињеница и онога што важи за прибављање доказа. Према чл. 6, ст. 2, ЗПП странке су дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве. Ако странке не изнесу све чињенице, суд не може неизнете чшьенице узимати у обзир и утврђивати. То јасно проистиче из чл. 6, ст. 4, ЗПП jep се из ове законске одредбе види да суд није овлашћен да утврђује оне чшьенице које странке нису изнеле. Према томе суд je ограничен само на чшьенице изнете од странака. Са доказима, међутим, ствар стоји друкчије. Суд може доказе и по службеној дужности да прибави и изведе. Према чл. 6, ст. 3, суд je овлашћен да изведе и доказе ко je странке нису предложиле ако су ти докази од знача ja за одлучивање. То он може да учини чак и онда кад се једна или обе странке противе извођењу доказа. Индиције су, као што смо видели, чшьенице. Посматране независно од своје улоге у поступку оне се не разликују од других чшьеница. У поступку, међутим, помоћу индиција и правила искуства суд установљава постојање или непостојање других чшьеница. Према томе индиције уз садејство правила искуства у поступку врше функцију доказа. Отуда се основано може поставити питање да ли за индиције важи оно што важи за чшьенице или оно што важи за доказе, тј. да пи суд може, употребити само индиције које су странке изнеле или и индиције које странке нису изнеле. При расправи овог roiTaaa морало би се поћи од тога да индиције врше само функцију доказа и да доказе само замењују и то не саме већ уз садејство правила искуства али да оне саме нису докази нити да то у поступку постају. Оне у поступку остају чињенице, оно што у ствари јесу (3). Према томе, и за њих морају важити ограничена која важе за

(S) X ».ранђеловић (Грађевинско процесно право, друга кььига, 1933, с. 47, 154 —157) говори о индицијама и као о чшьеницама и као о доказним средствима. Доказна средства су, каже, поред неправа, сведока, вештака, увиђаја и саслушања странака joui и индиције. Sperl (Lehrbuch d. bürgerlichen Rechtspflege. I Band, 2 Teil, 1928, s. 397 и 469) сматра доказ индицијама као једно од најзначајнијих доказних средстава. Али према њему то доказно средство није сама индиција већ закључивање од индиције на правнорелевантну чињеницу.

290

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА