Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУ СИЈА

301

норму узимам у најшкрем смислу, као најопштију квалификацију односа људи у друштву са гледишта доброга и зла, дозвољеног и недозвољеног, ваљаног и неваљаног. Морао сам узети најширу дефиницију која ће обухватити све такве односе и просторно и временски јер само таква дефиниции а одговара цвдьевима студије. Морао сам прећи преко дефиниција норми у позитивно-научно-техничком смислу и узети појам који са наведеног. гледишта оцењује сваку идеолошку делатност, рецимо и уметност и науку (у којима са горњег гледишта такође постоје норме, вид. примедбу бр. 22 у II делу). Друг Врачар ипак хоће да критикује моје схватање норме са уског техничког, па понекад чак и правнотехничког гледишта. Пребацује дискускју на терен теорије права која свакако спада ван оквира моје студије иако су њени оквири заиста широки, те, замерајући ми што нисам узео изворе права као супстанцу из које деривира норма па чак ни формалне изворе права (!) тврди: „Проф. Гаме за све то налази , замену“ у два поменута нагона!“ (стр. 109). Пребацује ми да сам „заборавио ствари које у правној науци стоје толико близу [...]“ (стр. 109). Уверавам друга Врачара да то уопште нисам заборавио него да у овом раду заиста није било места да се норме третирају и разврставају чак ни по ~загонетној деривацији“ (стр. 109 иако не знам где je ту загонетка) по правилима технике ма које позитивне нормативно науке, ни права, ни етике, ни евентуално теологије (јер знамо да су теолошке норме некад, још и у средњем веку канонско право, шеријатско право и коран уопште, Талмуд, итд. биле позитивне друштвене норме). Ту друг Врачар пада у логичку грешку која je настала због употребе истог израза у разним значењима (али свакако то није свесни паралогизам). Он меша, да се послужим помодним изразом, тзв. микроодносе и макроодносе. Сликовито израженр, та грешка je слична ситуацији када бисмо Дарвиново учење о природном одабирању врста побијали тврдњом да један одгајивач другим путем ствара нове расе свшьа; или када бисмо кабасту ствар мерили апотекарском вагом, или обратно, неку ситну грамом изражену материју мерили на кантару. Ja сам се нормой у студији бавио у њеном најширем најопштијем изразу, а правке норме, ма како биле важне у модерном друштву и у развоју људске културе уопште, са теоријског становишта нисам их узео у обзир јер су оне само један привремен појавни облик норме с обзиром на досадашње трајање и на претпостављену будућност људског друштва. Но, заиста, проблем деривације у оном широком смислу норме у којем сам je изнео, важан je проблем. Међутим, иако je друг Врачар стекао друкчији утисак, ja се у студији нисам упустио у проблем деривације норме у смислу разлога шеног настанка. Колико je мени познато, то друштвена наука још није открила, као што није открила природна наука како je деривирала жива, органска материја из анорганске. Ja сам само рекао да je друштво посредно иживљавање нагона преко норми, посредством норми. У томе je смисао и сублимације норме, иако сублимација још никако не значи посредно иживљавање нагона путем норми. Тачније речено, посредно иживљавање не мора увек да значи сублимацију, али има