Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

302

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

сублимације и без норме. На пример, верност пса према човеку, иако je та особина пса урођена, зоопсихолози сматрају сублимацијом инстинкта пса, док je још живео у слободној природи, према животу у чопору. Овде свакако имамо сублимацију иако пас никако није подложан норми, не прилагођава своје поступке и своје нагоне никаквим друштвеним нормами него тзв. условним рефлексима који се развијају под дресуром, „кажњавањем“, и на друге начине. Фројд и Адлер су највише допринели томе да се подробније објасни посредно иживљавање нагона преко норми, или, како психолози кажу, преко „цензуре“. Но, они су објаснили психолошку а не социјалну страну те околности. (Али ако су они ту појаву научно објаснили то не значи да друштвена пракса пре н>их није познавала свесну сублимацију нагона и искоришћавање те сублимације у практичне сврхе; на пример, католичка црква путем целибата свештеника, остале хришћанске и друге цркве кроз установу калуђерских редова, стара Отоманска империја забрањивањем женидбе јаничара, итд.). Тврдњом да у друштву оно што je природно, биолошко у човеку, путем нагона (који не значе ништа друго него збирни назив за основне животне функције) живи даље, само се појављује кроз норме и иживљава се њиховим посредством, једино сам констатовао континуитет између природе (у ужем смислу) и друштва, ј единство кретања природе (у ширем смислу) као целине. Према томе, не може се прихватити тврђење друга Врачара да je феномен нагона и природно биће човека изван друштва (стр. 105) јер би се тиме негирала основна тврдња дијалектичког материјализма о ј единству кретања у природи. Природно биће човека улази у друштво самим тим што je човек носилац и друштвенога, нормативнога, исто онако као што хемијске материје које чине анорганску „мртву“ материју улазе у састав живог бића. Но (нека то не буде, нити може бити, аналогија), као што нису све материје у живом бићу органске, тако ни норме не регулишу све природне односе човека (не, на пример, и вареае) али свакако регулишу основне нагоне: самоодржање и одржање врсте. Стога та два основна нагона, шематски посматрано, дакле најуопштеније, прелазе у три основне нормативне установе друштва: први нагон у својину и власт а други у брак. Разуме се, тврдња друга Врачара да нагони у друштву „избијају и делују врло често насупрот постојећих норми“ (стр. 106) само je изузетна појава на коју реагују једино оне норме (у модерном праву, пре овега кривичноправне) које регулишу тзв. „патологију“ друштва. Но „патолошко“ статье je ипак нешто изузетно, те претежна већина норми усмерава постојање и испољавање људских нагона и потреба управо у складу са нормама. Да кажемо нешто о односу нагона према интересу. Наиме, друг Врачар каже „уместо тога (тј. нагона примедба моја) марксизам па и низ других теорија, откривају један други феномен: то je интерес [... ]. Интереса, међутим, нема у природи, па ни у животитьском царству“ (стр. 105). И то je тежи неспоразум. Пре свега, интерес заиста није категорија коју je открио Маркс. (У праву, на пример, на значај интереса указао je прво Јеринг али већ и низ римских правника; марксизам je само показао значај