Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

дозволио да правилније сагледа многе проблеме развода права и друштвене мисли у Енглеској деветнаестог века. Уз све резерве са којима je читалац принуђен да приђе овој књизи она може да послужи као одређени, иако често једнострани, извор информација коде свакако треба пропустити кроз критички филтер.

Ђурица Крстић

Daniel bureau: LA RESPONSABILITÉ DU TRANSPORTEUR AÉRIEN-LOIS NATIONALES ET CONVENTION DE VARSOVIE, Paris, Libraire générale de droit et de jurisprudence, 1961, 322 pp. Ваздушни саобраћај je, по речима аутора ове исцрпне анализе савремених тенденција, у институту грађанске одговорыости ваздушног превозиоца, поприште сталних сукоба новог и традиционалног. Новог, кад je реч о средствима и техничким условима саобраћаја, и традиционалног кад говоримо о правним начелима регулисања тог саобраћаја. Истовремено, ваздухопловно право се карактерише још једном противречношћу: пре но што постане међународно, оно je национално, унутрашгье, док ваздушни саобраћај по својој природи тежи да се интернационализује. Још на уводним странама аутор констатује да je ситуација у погледу постигнутог степена стварне унификације норми ваздухопловног приватног права далеко од тога да задовол>ава. Варшавску конвенцију о изједначеау извесних правила о међународном ваздушном превозу из 1929 примењују и тумане национални судови и она на тај начин трпи и велики утицај националних права. Рад je подељен на два дела. У првом je реч о утицају домаћих правних система на тумачење и примену Варшавске конвенције а у другом разрађен je утицај који овај међународни инструмент врши на домаћа правна правила о одговорности. По мишљену аутора, први утицај доводи у питање једнообразност која представља основни цил> саме конвенције из 1929, док други, напротив, тежи остварењу унификације. Аутор долази до општег закльучка о развојној линији института одговорности у ваздушном саобраћају која се испољава y постепеном прелажењу од потпуног искључења одговорности до њеног ограничена. Ово он означава као „постепено али сигурно кретање према једино логичном решењу у ваздухопловноправној материји према једнообразном закону који ce једнообразно и тумачи“. Аутор у почетку рада даје исцрпну упоредноправну анализу најважнијих националних система. Опште разликовање између англоамеричког и континенталног права огледа се и у области регулисања одговорности у превозу. Из судске праксе у земљама common law-а произилази да je кључни елемент чйтавог система одговорности ваздушног превозиоца у тим земљама појам нехата. Сам характер јавног превозиоца (постоји и категогорија приватног превозиоца) подразумева постојање његове одговорности која се дакле заснива на претпостављеној кривици. Превозилац се сматра осигураватељем робе примљене на превоз. Међутим, овај његов наизглед тежак положај, с обзиром да англо-америчка судска пракса све (домаће) превозиоце сматра приватним превозиоцима, своди се на то да до одговорности долази само уколико оштећени докаже постојање превозиочевог нехата. Овако распоређен терет доказивања у специфичним условима ваздушног саобраћаја иде у прилог превозиоцу. У земљама писаног права, напротив, оштећени не доказује кривицу превозиоца већ овај, уколико жели да се ослободи одговорности, треба да докаже да до њега нема кривице. У правним системима заснованим на

492

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА