Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

REBUS SIC STANTIBUS У МЕЂУНЛРОДНОМ ПРАВУ

389

држава (18). бавремена совјетска доктрина пребацује проблем на други колосек; ревизија уговора може да уследи по правилу само „сагласношћу свих уговорних страна“, и само „уколико je у интересу мира, права и правичности или уколико су потребив допуне“ (19). Професор ЈРадојковић. посматра rebus sic stantibus као самостално правно правило чији основ лежи у „друштвеном циљу.“ Наиме, по речима писца, уговорне стране могу се обавезати само у границама општег друштвеног интереса; тај исти друштвени интерес захтева да се уговор ревидира или оконча уколико наступе нове околности ко je странке нису имале у виду приликом закључења уговора. Странка ко ja je погођена непредвиђеним догађајима „може захтевати разрешење или ревизију уговора“; при решавању сваког конкретног случаја, по схватању писца, мора се водити рачуна о општој међународној солидарности која захтева да мање важан интерес уступи важнијем и значајнијем. Основ те солидарности нису никакви морални обзири већ хијерархија интереса (20). По схватању професора Бартоша rebus sic stantibus представља данас у модернизованом облику правило међународног права, на основу кога може доћи до престанка међународних уговора који не одговарају наступелим променама. Међутим, по речима писца, правило rebus sic stantibus „не смемо сматрати као правку конструкцију него као полугу помоћу које осигуравамо спровођење нових начела, нових идеја и нових ситуација на светској позорници“ (21). Говорећи даље о rebus sic stantibus као правном правилу, професор Бартош сматра да оно по концепцији Комисије за међународно право ништи права и киристи чије je уговарање било дозвољено, па чак можда и нормално у време заключена уговора „алк које не одговара, не само техничкој интенцији воље сауговарача и њиховој сагласности, него ни ошптим политичким и историјским збивањима два света, од којих je један прошао а други тек иступа или се тек афирмише на међународној позорници.“ Овако широко тумачење правила по нашем уверењу je апсолутно неприхватљиво и у прошлости доводило je до тешких злоупотреба, нарочито од стране осовинских сила у периоду између два светска рата. То су били разлози због којих je овом правном правилу пружен тако жесток отпор од стране појединих теоретичара, због чега су сви напори савремене доктрине усмерени у правду веома прецизног ограничавања правила. Погрешно je правило rebus sic stantibus везати за целокупну облает међународног права, па не само то него и за дати политички курс. Промене на које указује професор Бартош a које су последица „историјских збиваньа“, „смене двају светова“ итд., имају потпуно различите изворе и савремено међународно право им налази ослонац у другим правним начелима и правилима која су нашла своје место у данас већ обогаћеном међународ-

(18) Е. A. Korovin; Das Völkerrecht der Uebergangszeit, Berlin, 1929, S. 109.

(19) Академија Наук СССР, Институт права. Международное право, Москва, 1957, с. 273.

(20) М. Radojkovitch : La Revision des Traités et le Pacte de la Soc. des Nat., Paris, 1930, pp. 174—175.

(21) M. Бартош: Утицај промене околности на важење међународних уговора. „Летопис Матице српске“, Нови Сад, јануар 1964, с. 55.