Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

390

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ноправном поретку, на пример у начелу самоопредељења, у правилима која регулишу процес деколонизадије или у начелима активна мирољубиве коегзистенције; отуда je неправилно везати све то за једну сасвим специфичну правну категорију као што je rebus sic stantibus чије je поље примене и дејство ограничено на међународне уговоре, дакле сасвим одређене правые акте. Коначно треба истаћи да rebus sic stantibus није једино правно правило на снову кога ce може приступити ревизији уговора. Насупрот колебањима којих, као што се из торњег излагала може закључити, још има у савременој доктрини, најновија пракса унела je много светла у проблематику ревизије уговора. Истина питање ревизије или само правило rebus sic stantibus не помиње се изричито y Повељи УН, нити Повеља садржи одредбу аыалогну одредби чл. 19 Пакта Друштва народа који je Скупштини ставио у надлежност да „с времена на време позове чланове Друштва да приступе новом испитивалу уговора који су постали непримешьиви, као и међународних ситуација које могу довести у опасност светски мир.“ На први поглед то je несумњиво изненађујуће, имајући у виду основне поставке од којих се пошло приликом стварала нове светске организације. На првој пленарној седници конференције УН у Сан Франциску 1945, боливиски делегат je истакао: „Мир за којим ми тежимо не сме имати за цшь успостављање друштвеног status-quo-a јер би био нечовечан и немогуће би га било доследно спровести, то би представљало нову форму тираније која би довела до фаталног завршетка начела на којима желимо да градимо човечанску хармонију. То мора бити динамичан мир у желш да се нађу решела социјалних и економских проблема света“ (22). Међутим, и поред јасно истакнуте и усвојене концепције о динамичној међународној организацији, Велике силе пружиле су отпор уношењу специјалне одредбе у Повељу која би регулисала проблем ревизије међународних уговора. По речима совјетског делегата одредбе о ревизији уговора могле би бити злоупотребљење од стране непријатељских држава да би избегле обавезе које he им бити управо наметнуте. На тај начин „конференција би могла уздрмати зграду која je саграђена са тако много напора и крви“ (23). Међутим мале земље нису поклекнуле пред овим аргументима. Бразилиски делегат, на пример, предложио je да се у Повељу унесе специјална одредба на основу које би Генералыа скупштина имала право да двотрећинском већгшом гласова позове уговорене стране да приступе ревизији уговора. „Уколико би ма која уговорна страна одбила ревизију или поништај, друга или више утоворних страна биле би овлашћене да се обрате Међународном суду правде с циљем да овај одлучи да ли je уговор изгубио у целости или делимично обавезну снагу, пошто су се услови који су битни за његово извршеле изменили или je уговор постао неправедан и опасан за једну или другу страну“ (24). Сличая предлог потекао je и од Египта с том разликом, што je Египат предлагао Савет безбедности као орган који би коначно пресудио спор (25). Низ других земаља подржавало je ове ставове. При таквој ситуацији било

(22) Doc. 20, Р/6, UNIO/I, р. 186. (23) Doc. 771, П/2/41.

(24) Doc. 2, G/7 (е), р. 8,