Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

392

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

y погледу чињеница или ситуација која je постојала y време закључења уговора, може послужити као основ за окончање или повлачење уговора уколико je: ~а) Постојање ове чињенице или ситуације представља битни основ споразума уговорних страна; и б) уколико дејство промене у битном погледу мења карактер уговорних обавеза.“ Ст. 3 истог члана дозвољава могућност и само делимичне измене уговора уколико промена околности погађа само поједине одредбе уговора (29). Несумньиво да je став једног тако високог правничког ауторитета као што je Комисија за међународно право отклони© многе сумгье у вези характера промењених околности. Али треба ипак указати да je формулација поменутог члана уошптена и да не садржи све елементе за пресуђење једног спора уколико би се он евентуално појавио. То je уосталом био случај и са свим покушајима дефинисања овог правног правила у прошлости. Постоје зато оправдани разлози; основни елемент правила су промењене околности а оне могу уследити у најразличитијим видовима па би било немогуће обухватити то једном дефиницијом. Живот рађа увек нове, до тада непознате околности и гьиховим евентуалним прецизирањем и стезањем у одређене оквире правило би изгубило свој динамизам а самим тим и свој смисао. Лењин je једном приликом учинио врло интересантну опаску указујући да :„Закон узима оно што je мирно и зато закон, сваки закон je узак, непотпун, приближая“ (30). А у случају правила rebus sic stantibus немогуће je пронаћи оно „мирно“. Отуда су и настојања да се пронађе чврст правки облик, како би се избегле злоупотребе, остала безуспешна. Доктрина и пракса настојале су да ипак ограниче подручје њене примене и предвиде услове под којима може бити употребљена. Доктрина je јединствена, а с н>ом се слаже и старија и новија пракса, да промена битних околности може да послужи само као основ захтева једне уговорне стране а не као основ за једностран отказ уговора. Када je Русија 1870 покушала једнострано да се ослободи обавеза Париског уговора од 1856 у погледу неутрализације Црног мора на основу промењених околности, остале државе потписнице уговора Велика Британија, Аустрија, Француска, Италија, Немачка и Турска, на конференции у Лондону, 17 јануара 1871, прокламовале су: „да je основно начело међународног права да се ни једна сила не може ослободити уговорних обавеза, нити мењати његове одредбе, изузев уз сагласност уговорних страна, средствима пријатељског споразумевања.“ Исто начело потврђено je и у резолуцији Савета Друштва народа од 17 априла 1935, донетој поводом отказивања неких одредаба Версајског уговора од стране Немачке. Генерални секретар УН у раније поменутом извештају одлучно се изјаснио против аутоматског дејства rebus sic stantibus или једностраног ослобођења од уговорних обавеза уз позивање на ово правило. Комисија за међународно право, о чему ће бити речи

(29) Report of the Int. Law Commission, Offic. Reo.; Eighteenth Sess., Supl. No 9 (A 5509), p. 20.

(30) Лењин: Фолософске свеске, Москва, 1947, с. 126.