Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

REBUS SIC STANTIBUS У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ

393

касније, предвидела je процес примене овог правила како би се спречиле злоупотребе или самовольна акција једне уговорне стране. Прайса je дакле одлучно стала на становиште да промена битних околности не доводи ipso facto до престанка уговора него може једино да послужи као основ захтева једне стране да се приступи ревизији или окончању уговора, у зависности од тога да ли промена околности доводи у питање само неке уговорне одредбе или пак погађа уговор у целини. Друто спорно питање у вези промене околности своди се на чињенично стање тј. на питање ко je промене околности могу послужити као основ захтева једне стране. Нацрт уговорног кодекса Комисије за међународно право УН говори о „суштинским“ променама околности и то околности ко je су постојале у време заюьученя уговора, другим речима које су условиле закључење уговора. При томе кодекс поставлю два услова; а) да je одређено чињенично станье, које je претрпело промене, представляло основу споразума уговорних страна и б) да су промене погодиле и измениле суштински карактер уговорних обавеза. То je став који преовлађује и у доктрини а он логично проистиче и из самог циля уговора. Преузимањем одређених обавеза странке су имале у виду одређено стање ствари при којем je могуће остварење одређеног циля; уколико дође до промене тог стања, до промене околности при којима je немогуће остварење Циля без тешке штете по једну уговорну страну, другим речима, уколико нестане потпуно или делимично материјалне основе уговора, мења се однос између формално преузетих обавеза и правила стриктног испуњења уговора pacta sunt servanda на основу omnis eonventio intelligitur rebus sic stantibus. Претпоставка уговора које државе закључују у доба мира je равнотежа и еквивалентност, схваћена у смислу сразмере између права и обавеза уговорних страна. Међутим, уколико je та сразмера нарушена суштинском променом околности, неминовно се намеће потреба усклађивања раније преузетих обавеза и новонасталог станя на основу успостављања нове равнотеже и уношеня еКвивалентности у уговорни однос. Ту правило rebus sic stantibus налази свој пуни смисао и својо снов, па коначно ту налази и своју органску везу са основним начелом међународног права, сувереном једнакошћу држава. Када je реч о промени околности треба коначно нагласити да промене морају наступити ван воля уговорних страна. Уговор настаје сагласношћу воља; воља дакле представля конститутивни елемент уговора. Али од тренутка ступања на снагу, уговор постаје независан у односу на само једну вољу pacta sunt servanda. Уговорне стране дужне су да уговор извршавају bona fide. Отуда би и самовольно мењање околности, које би негативно утицале на даля испуњене уговора, представляло противправан акт, представляло би кршеня уговора те не може да послужи као основ за ревизију или окончање. Промене околности морају наступити независно од воля уговорних страна; тај момент даје правилу карактер објективног правног правила. Дозволити примену правила и у оним случајевима где су ту промену свесно и намерно извршиле саме странке значило би довести у питање стабилност целокупног правног поретка. Па чак ни друга уговорна