Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

САВРЕМЕНО ПРИВРЕДНО КРИВИЧНО ПРАВО

399

савремено кривично право привредни деликти су познати од најстаријих периода правые историје. У свим друштвено-економским формацијама држава je била заинтересована да привредни односи буду регулисани на начин који одговара интересима тога друштва па je настојала да правним прописима те односе регулише, што je нужно било праћено и одговарајућим казненим мерама. Најстарије одредбе ове врсте налазимо још у правима робовласничких држава. Тако су још у старом Египту многа питагьа у домену привреде била регулисана од стране државе, нарочито у вези са проблемима расподеле вода из постојећих система за наводњавање (2). У римском праву наилазимо на прописе који су предвиђали кажњавање за понашања штетна по економски поредак (3). Тако су постојали прописи који су се односили на увоз житарица, промет истима и вештачко подизање цена. За ове процесс Lex Julia de аппопа, донет у време Цезара, установио je једну посебну квесцију која je постојала све до времена Јустинијана. Казне су биле различите у зависности од друштвеног положаја учиниоца деликта: за припаднике виших сталежа примењивана je забрана бављена трговином или релегација а за припаднйке нижих сталежа принудни рад. Изрицане су и новчане казне а за најтеже деликте била je могућа чак и смртна казна. У време царства за откушьиваче житарица (dardanarii) биле су предвиђене врло строге казне за кршење прописа из области вьихове привредне делатности које je изрицао prefectus аппопае (врховни функционер за послове снабдевања у Риму) (4). У вези са регулисањем трговине и производите постојали су многи прописи, нарочито у погледу максимирања цена. Тако су у време Диоклецијана (301) издати врло строги прописи којима су одрејђиване цене роби и услугама и за чије кршење се кажњавао како продавец тако и купац. За кршење прописа у области спољне трговине, нарочито у погледу извоза, примењивале су се казне конфискације имовине и прогонство. У извесним случајевима извоз робе се сматрао и као помагање непријатељима па je овакав деликт добијао кйрактер злочина против државе (5). У Византији су још од времена пре Јустинијана па све до X века постојали многи прописи којима су се регулисала поједина питања из области привреде а нарочито у вези са извозом и увозом појединих артикала. Извоз робе и продаја појединих артикала странцима могла je да се врши само по одобреььу надлежних органа, док се извесна роба уопште није смела да извози или продаје странцима (злато, извесни артикли за исхрану, робови, оруђа за рад, оружје). Познати су и прописи о државном монополу за увоз и продају свиле. У праву феудалних држава такође наилазимо на примере примене казни за привредне деликте. Тако су у Француској 1304 издати прописи о забрани извоза намирница, што je имало за циљ побољшање снабдевања Париза, са предвиђањем строгих казни за оне који се ове забране не би

(2) G. Lavasseur: Caractères généraux et autonomie du droit pénal économique. (Faculté internationale de droit comparé), Luxembourg, 1959, p. 4.

(3) Th Mommsen; Le droit pénal romain, Paris, 1907, Tome 111, pp. 178 seq, (4) Th. Mommsen: op. cit. t. I. p. 321.

(5) Th. Mommsen: op. cit. t. 111, p. 180.