Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

452

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

различите je у сваком кантону. Илустрације ради изнећемо остваривање правке заштите у једном од развијенијих кантона (Женеви) на основу личних опажаньа и документације бироа Office de la jeunesse y Женеви. a) У грађанском праву. У Женеви je било прво примењивано римско право а после право бургундских освајача. Међутим, није постојала кодификација те су грађанско право представљали бројни закони, едикти и наредбе које нису разликовале грађанске од политичких елемената. Приликом узимања Женеве од стране Француске (1798) ступио je на снагу Француски грађ. зак. (1804) који такође није предвиђао никакву посебну заштиту деце, сем старатељства над дедом без родитеља. Приликом Рестаурације (1814) овај законик je, слично кривичном и трговачком законику, остао привремено на снази али je Женева постепено примешивала посебне законе и поред очувања духа француског права. Тако je 1824 донет Закон о браку а 1880 Закон о браку и разводу. Приликом усвајања федералних закона, прихваћени су у Женеви закони о браку, вођењу одговарајућих регистара (1874) и закони о грађанскоправној способности (1881). У погледу заштите деце било je свега неколико прописа који су обезбеђивали извесну заштиту. Тако je нпр. постојао пропис који je штитио малолетнике од повреде стида (1817). Женева je прихватила 1891 Закон о родитељској власти према коме су деца уживапа заштиту када су родитељи извршили неки деликт над њима или када je утврђено стално лоше неговање деце, скитња или алкохолизам. Одговарајућу заштиту из ових прописа вршио je надлежни грађански суд. Држава je имала право али не и дужност да интервенише и родитељи су били обично позивани да изјаве пристанак за смештај деце у другу породицу. У случају одбијања, била je дужност државног правобраниоца или неког од рођака малолетника до четвртог степена да пред судом затражи примену наведеног закона ради суспензије или губитка родитељске власти. Закон из 1892 створио je Централну комисију за надзор над напуштеном децом, намењену смештају напуштене деце ко ja су била означена као „деца улице“. Ову комисију сачињавало je 15 чланова. Интересантно je истаћи да деликвентна деца нису потпадала под надлежност ове Централке комисије већ су упућивана Државном савету. „Деци улице“ било je обезбеђено издржавање, васпитање и образование од стране Централне комисије коју су потпомагали одговарајући квартовски комитети. Закон од 1896 давао je права овој комисији да води спор пред судом ради предузимања мера које je сматрала потребним. Касније je ово право интервенције државе било замењено обавезношћу а заштита проширена и на лица од 18 до 20 година. Међутим, процедура je била спора a могући призив суду још више je успоравао одлуку. Само у случају захтева за одузимање родитељске власти биле су допуштене претходне мере. Швајц. грађ. зак. од 1907 приморао je женевског законодавца да измени своје законе о организации и процедури, тако да je према законику из 1911 у Женеви предато право предузимања мера за заштиту деце и малолетника старатељском суду који je био састављен од три судије. Међутим, процедура je остала и дал>е иста као пред грађанским судом упркос чл. 283 ШКЗ који je својим терминима указивао да je процедура противречна.