Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

455

говини. Први такав уговор закључен je 14 октобра 1963 са Ираном. Несумњиво je да je ирански уговор представљао образац за уговор са Израелом и да he као преседан утицати и на остале аранжмане ове врсте чије je закључивање у току. 2. Овлашћење за закльучиванье трговинских споразума у име Заједнице извире из чл. 111, ст. 2, у вези са чл. 114 и 228 Римског уговора. Према чл. 111, ст. 2, Комисија у току прелазног периода подноси препоруке Савету за вођење преговора са трећим земл>ама о питањима која се тичу Заједничке царинске тарифе. Савет овлашћује Комисију да у оквиру његових упутстава започне и води преговоре. После ових преговора може доћи до закључења трговинских или царинских споразума између Заједнице и треће земље. Чл. 114 прописује да споразуме из чл. 111, ст. 2, као и из чл. ИЗ закључује Савет у име Заједнице. Према томе, као уговорне стране ових споразума појављују се Савет и трећа земља. За разлику од царинских и трговинских споразума, споразуме о придруживагьу у име Заједнице закључују све њене чланице и Савет као једна уговорна страна. С овим у вези ваља приметити да и трговинске споразуме (кад као једна уговорница иступа сам Савет) и споразуме о придруживању (кад се на једној страни појављују шест земаља чланица и Савет) у име Савета односно за Савет потписују два лица; председник Савета и председник Коми си je. Ова je појава резултат досадаппье праксе, пошто Римски уговор не предвиђа да трговинске споразуме односно споразуме о придруживању закључују у име Заједнице Савет и Комисија скупа. Према чл. 228 Комисија води преговоре за закључење споразума између Заједнице и једне или више трећих земаља, односно међународних организација. Чл. 238 који посебно регулише закључивање споразума о придруживагьу не говори ништа о улози Комисије. Па и. поред тога, тумачегье чл. 238 и 228 свело се на то да Комисија као пуномоћник Савета води преговоре како за закључење трговинских и царинских споразума тако и за закључење споразума о придруживању односно свих других уговора у којих питање преговарања није изричито уређено. То тумачење поштовано je y досадашњој пракси. Савет закључује царинске и трговинске споразуме и споразуме о придруживању пошто о томе у случајевима предвиђеним Римским уговором претходно прибави мишљење Скупштине, тј. Европског парламента. Ову надлежност Савет врши на тај начин што доноси формалну одлуку да се закључи споразум одређене врсте са одређеном земл>ом. Одлуци се прилаже текст споразума. Формалне одлуке Савета о закључешу трговинских споразума разликују се од формалних одлука за закључење споразума о придруживаньу. У првом случају Савет само одлучује да се закључи споразум и овлашћује свог председника да одреди лица која he у име Заједнице споразум потписати. Ове се одлуке доносе било пре потписивакьа било на сам дан потписивања. У другом случају, поред одлуке о закључењу, Савет проглашује да je дати споразум саображен и да се одобрава у име Заједнице. Ове одлуке Савет доноси после потписивања споразума о придруживању. Ниједан од два закльучена трговинска споразума не садржи одредбе о ратификации. Уместо тога посебним чланом се одређује дан у коме he споразум стати на снагу (чл. VI Споразума са Ираном, чл. 9 Споразума са Израелом). Међутим, без обзира на одсуство одредаба о ратификации, споразум практично ратификују све државе-чланице и трећа земља. За разлику од овога, ступање на снагу споразума о придруживаньу условљава се изричито разменом ратификационих инструмената. Веома занимљиво je што се међу тим инструментима помиње и акт о нотификации формалне одлуке Савета. Дакле, текст споразума везује се за одлуку Савета. Отуда се може рећи да у случају споразума о придруживању фор-